Варг Викернес
Данас су сви политички избори превара и цео ситем гласања је ништа друго до средство за држање оваца у реду. Некада је гласање било нешто сасвим друго…
У паганској Европи, на гласање није гледано као на правогласача, већ као на њихову дужност. То није било толикопривилегија, колико терет. Данас је свакој особи која живи у вашој земљи 3 године или дуже и која је навршила 18 година, дозвољено да гласа. Њена интелигенција, лојалност, знање, праведност, спремност на самопожртвовање и везаност за земљу на којој живи су потпуно ирелевантни.
У прошлости је само ожењеним племићима било дозвољено гласање, а пре него што почнете да добијате погрешне идеје: племство је у паганској Европи сачињавало око 70-75% популације, можда чак и више. Осталих 25-30% су сачињавали слободни људи и кметови (који нису били робови, пре слуге) – и наравно и нешто одметника.
Да бисте постали племићем, морали сте да будете староседеоц и да поседујете одал (Ôðal) посед, тј. сопствену земљу, ослобођену од пореза; посед који је био у вашој породици многим генерацијама, уобичајено најмање 5 генерација, чак 250 година или више. Егзактна правила, у овом смислу, су била различита од краљевства до краљевства, а и мењала су се временом.
Само су племенити мушкарци могли да гласају, не због тога што су жене биле инфериорне, већ зато што су само ожењениплемићи могли да гласају и претпостављало се да су се саветовали са својим женама пре гласања. Осим тога, не само да је племић морао да буде ожењен, већ је морао и да има децу! Његов глас није био само његов, већ глас целог домаћинства. Тако да је важило: једна породица, један глас.
Идеја је била да само они са дубоким коренима у нацији и они који имају децу, могу да утичу на смер у коме са нација креће, због тога што ће само они да имају на уму интересе нације док гласају. Само ће они стварно да воде рачуна о будућности нације!
Па за шта су они уствари гласали?
Краљ и краљица су владали земљом, тј. штитили краљевство, интересе народа и традиције, али кад год су доношене важне одлуке, обично о томе да ли или не краљевство треба да иде у рат, од племића се тражило да гласају за или против. Само је краљ могао да сазове овакво гласање, за или против рата, а на непристрасној краљици је било да пресуди и одлучи исход избора.
Племићи су великим делом управљали сопственим животима; доносили су одлуке везане за њихову земљу и посао, онако како су мислили да им одговара, а ослањали су се на краља само за војно и религијско заповедништво и када би били у конфликту са другим племићима у земљи – краљ је био бог, тако да је био и бог правде.
Краљ је био глава краљевства, али сваки племић је био глава свог одал поседа и чак ни краљ није могао да наруши то његово свето право, које је било симболизовано њиховим високим столицама, познатим као Öndvegi (“пут/стаза духова”) – названим тако због тога што су племићка права и дужности преношена на најстаријег сина, када би седао у столицу његовог покојног оца и тако преузимао управљање породицом и одал поседом.
Наша пре-хришћанска Европа је била веома различита од Европе какву данас познајемо и што се тиче гласања, права на глас и онога за шта се гласало.
Ја гласам за повратак европске Европе и европских традиција, за чију су заштиту наши преци бирали најбоље мушкарце и девојке међу собом. Једино што би требало да буде различито у будућој Европу је степен толеранције према деструктивним туђинским утицајима. Ни једном човеку не би требало да буде дозвољено да прихвата туђинске идеје или да дозвољава таквим идејама да расту на његовом одал поседу. Слава Дабогу!
Превео са енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар