О Рату и Двобојима
Варг Викернес
Европски мушкарци често глорификују рат; вољу са саможртвовањем ратника, посебно поверење и другарство између ратних другова, прилику да човек покаже своју храброст, снагу и вештину! Романтична слика ратника има веома јак утицај на нас!
У стварности, рат је наравно страшан. Није само страшан, јер оно због чега га глорификујемо је истинито, али је углавномстрашан. Посебно када погађа жене и децу, као што се данас дешава, као што се увек дешавало.
Ипак, рат је прилично модеран феномен, дошао је са развојем агрикултуре, у периоду неолита. Људи су се настанили и престали да живе номадским животом и међу њима су се појавили конфликтни интерси који раније нису постојали, обично око земље. То је утицало не само на појединце, већ и на цела племена.
Како показују сви археолошки докази, пре појаве агрикултуре “рат” није постојао. Уместо њега, имали смо двобоје…
Двобој, како га види екстремно неупућен уметник из раног 20-тог века, који је из неког чудног разлога веровао да су Викинзи имали рогове на својим шлемовима…
Двобој је и после појаве агрикултуре наставио да постоји у Европи, на неки начин још увек постоји, бар међу децом која често решавају ствари фер тучама, дечак против дечака (или сам ја веома стар…бар смо раније то радили).
Свако племе је представљало свог најбољег борца који је у двобоју представљао све њих. На овај начин су минимизовани страдање и губици обе стране и то је био веома поштен начин за решавање спорова. Најбољи борац је са поносом представљао своју породицу и племе борећи се за њих и уживао је у свимпозитивним странама рата, које су поменуте у уводу овог поста.
На двобој се обично гледа као на веома смртоносан догађај, бар за једног дуелисту, али је у стварности ретко то и био. Правила дуела су се доста разликовала у древној Европи, али генерално говорећи можемо рећи да је идеја била да се двојица мушкараца боре на малом острву, каменом кругу, на брду или на неком другом ограниченом простору. Ако борац буде изгуран из тог простора од другог борца, губи борбу (као у сумо рвању). Када су у борбу била укључена и оружја, ретко је био циљ убиство другог борца, чак ни сакаћење: циљ је био да други борац буде први рањен. Први који почне да крвари изгубио би двобој. Тако једноставно. Такође су постојала и друга правила, као рецимо оно које је ограничавало број штитова које сваки борац може да користи у борби на три. Наравно, изазвана страна је могла да бира врсту борбе.
Траћење најбољих људи у борби је глупост. Видите, аконајбољи мушкарци гину у рату, неће моћи да праве децу која би наследила њихове квалитете. Они умиру због тога што су најсамопожртвованији и најхрабрији, шансе да први погину су веће. И гину. И гинули су. Масовно. Наши најбољи људи су посечени као снопље, чиме се смањује квалитет наше врсте. Људи који су остали да оплођују жене, већином су нижег квалитета.
Да ли би било боље да је рецимо нордијски херој који је погинуо у Бици на Станфорд бриџу (међу његовим противницима се причало да је сам убио 40 ратника),преживео и имао потомство? Ако претпоставимо да није имао деце, његови добри гени су изгубљени заувек, због рата. Какав губитак за Европу!
Од сада, кад год будем причао о рату, подсетите ме да су двобоји много бољи у сваком смислу. Борци који представљају своја племена у двобојима, нису ништа мањи хероји и вредни дивљења него ратници који иду у битку. Борац у двобоју преживљава. И уместо оних који су инфериорни у односу на њега, он ће добити најбољу жену. И он ће се размножавати. И тако ће побољшавати генетски квалитет наше врсте!
Од сада, кад год будем причао о рату, подсетите ме да су двобоји много бољи у сваком смислу. Борци који представљају своја племена у двобојима, нису ништа мањи хероји и вредни дивљења него ратници који иду у битку. Борац у двобоју преживљава. И уместо оних који су инфериорни у односу на њега, он ће добити најбољу жену. И он ће се размножавати. И тако ће побољшавати генетски квалитет наше врсте!
Хајде да за Европу прихватимо систем који дозвољава да најбољи међу нама превладају, на штету најгорих. Не обрнуто.
Рат је оно чему требамо да прибегнемо само у случају када су сви остали путеви затворени. Слава Сварогу!
PS. За оне који мисле да је двобој увек везан за физичку снагу и тако фаворизује само силеџије, рећи ћу им да су двобоји често били интелектуалне природе: двобоји речима су били прилично уобичајени. Они су се борили у умним дуелима у којима је паметнији излазио као победник. Понекад је чак и најдуховитији побеђивао. “Први који би својом шалом насмејао непристрасну публику је побеђивао”. За овакву врсту изазова знамо из митологије, када Локи мора да насмеје Скади, као део договора.
Превео са енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар