ДРУИД (ВОЛХ)

Варг Викернес — 2020.

Део први

Када пишем о томе како наша митологија може да послужи као водич за памћење лозинки, за самоспознају, али и за стицање снаге и мудрости које смо поседовали у претходним животима, добијам одговоре људи који су тиме разочарани. Они желе нешто више од тога. Желе нешто више од „обичне реинкарнације“. Желе нешто „духовније“ и „дубље“. Нешто... нешто немогуће.

Исто се дешава када пишем о нашим божанствима и објашњавам да она нису онаква каквим их представља јудео-хришћанска секта. И тада добијам исту врсту реакција. Људи су разочарани, осећају се поражено и оптужују ме да сам атеиста. Разлог је у томе што наши Богови нису онакви каквима их замишљају ти обични појединци. Они жуде за нашим паганским наслеђем, али заправо у њему траже исто оно што им нуди хришћанство: нешто чиме би попунили празнину у свом ограниченом погледу на свет. Потребна су им чуда! Неки магични чикица на небесима! Или, још боље, магични момци и девојке који живе негде горе! Нешто необјашњиво и натприродно. Да, нешто... немогуће.

Осим тога, када објашњавам какву су сврху имали молитва и жртва, они, наравно, поново реагују на исти начин. Када кажем да је молитва првобитно подразумевала клечање приликом сејања семена у земљу, како би плодна земља донела добар род, као и да је човек погледом ка небу пре свега тражио сунчеве зраке или наговештај кишног облака, поново су разочарани таквим одговором.

Када објасним да је жртва имала за циљ да покаже умереност, односно да се део пожњевеног рода остави птицама, другим животињама и самој црници, поново наилазим на исту реакцију. И ово им делује као сувише једноставно објашњење.

И када објасним да су први храмови били места природне лепоте – лугови, шуме и поља – најчешће смештена око неког старог дрвета, која су већи део времена била препуштена сама себи, како би дивљач могла несметано да живи, а различите биљке слободно пуштале корење без претераног уплитања човека и његових руку, они су поново незадовољни одговором.

Не допада им се када чују да је првобитна улога храма била да човека научи колико је умереност важна.

Део други

Дакле, не разумем зашто им стицање знања и снаге из претходних живота није довољно „дубоко“ и „духовно“. Зашто је за њих толико разочаравајућа сама могућност да и ти постанеш Один, Перун или Сварог?

Сва њихова знања, искуства и моћ могли би да постану твоји. У теби би се сабрали храброст, харизма, верност, љубав и срећа свих твојих Предака. Све би то било део тебе у овом животу, а ти би имао прилику да сопствена искуства придружиш њиховим. На тај начин стичеш божанску просвећеност, али ни то није довољно „дубоко знање“, ни довољно „духовно“ за тебе?! Претпостављам да проблем, заправо, није у нашем наслеђу – у наслеђу Предака.

Наша божанства нису неки момци и девојке „тамо горе“. Нису натприродна бића којима се неки залуђени народ моли, као што је случај са јудео-хришћанима и њиховим хебрејским идолом. Али то не значи да она нису стварна и да не постоје.

То што Богове и Богиње не дефинишемо према јудео-хришћанским мерилима не чини нас атеистима. Один/Сварог представља збир духовне снаге свих наших светлих Предака. Божанска, света сила. Прави Бог. Не натприродан, већ природан, као и све друго што нас окружује.

Он живи кроз нас и поново се рађа кроз нас, када дође до реинкарнације и када спознамо сами себе. Извините, али НЕ! Не, ово није атеизам. Слажем се да ово није јудео-хришћанство, али не, није ни атеизам.

Укратко речено, молитва и жртва представљају начин на који се односимо према Мајци Природи: тако што живимо у складу с њом, уместо да јој се супротстављамо или да се постављамо изнад ње. Ти ниси господар. Мајка Природа је господар. Божанства су господари.

Дај да би добио. Дај да би ти било узвраћено.

Ако си похлепан и узмеш све за себе, све до последњег зрна семена, пшенице или жита, Мајка Природа неће имати чиме да ти узврати. Неће имати шта да ти врати. Узео си све, а из ничега не може настати ништа.

Ако ништа не делиш са Мајком Природом, нећеш имати удела ни у њеним богатствима и благодетима. Можда ћеш на крају и умрети од глади.

Покажи умереност.

Део трећи

У прошлости су само племенити људи имали могућност реинкарнације. Само неколицина изабраних, свега око 10.000 на простору који данас географски називамо Европом, имала је могућност да се после смрти поново врати у живот. Само најбољи. Само елита.

За поновно рођење биле су потребне и хиљаде година. Разлог томе била је малобројност припадника истог племена. Уколико ме сећање добро служи, Платон је процењивао да је у његово време било потребно око 8.000 година да би дошло до реинкарнације.

Данас на планети живе милијарде људи. Вероватно је да у овом тренутку има више живих људи него што их је укупно било током читавог протеклог милиона година. Дакле, можемо замислити да су сви људи из прошлости већ поново овде, живи у овом животу.

Да, елита је и даље овде, али су истовремено присутни и сви неспособни људи, сви појединци нижег ранга, они са мало части или без икакве части. Они више нису морали да чекају читаве еоне да би се поново родили и добили прилику да живе часно. Некада није било довољно припадника истог племена да би дошло до њиховог поновног рођења, па су њихова места сада заузели бесчасни.

Али данас чак и наши најбољи пате од амнезије. Нису прошли кроз обреде буђења какве су познавали наши далеки преци. Немају приступ Бунару Мудрости. Нису оваплоћење наших Богова и Богиња. Не сећају се.

Не поседују мудрост, спознају, храброст, љубав и срећу које су имали у претходним животима. Они су празне љуштуре које током овог живота могу испунити Чашћу коју сами стекну.

На срећу, у овом случају нисам сасвим у праву. Много тога са чиме се сусрећемо у животу може нас подсетити на претходне животе, али то се дешава само у ретким околностима и најчешће пуким случајем.

Сусретнеш нешто што си познавао у претходном животу и оно пробуди нешто у теби. Посетиш Стоунхенџ или видиш менхире, обиђеш музеј и угледаш стари оклоп или секиру, прочиташ бајке, епске приче и митове које си некада познавао, чујеш мелодије на које си већ навикао – и тако редом.

Ипак, све се то дешава само пуким случајем и веома ретко. Допиру до тебе тек фрагменти, делићи божанске моћи коју си могао да поседујеш да је заиста дошло до реинкарнације и да си заиста спознао себе, да си поново постао Один/Сварог/Перун.

Већина људи који данас живе заправо празни себе, уместо да откривају сопствену суштину и испуне се барем делимично, већ у овом животу.

Они живе живот без части, живот роба, кукавичлука, издаје, равнодушности и потпуног одсуства умерености. Чак су и њихови „храмови“ прави примери раскоши и разметања, у којима нема ни трага умерености.

Све пропалице из прошлих времена, сви они који никада нису научили ништа о части, сада су овде и препуштено им је да се ваљају у блату које су сами створили и којим су се окружили.

Авај! Они се никада не моле, никада не приносе жртве, никада не показују умереност и никада не желе да погледају у Бунар Мудрости.

И тако остају... празне љуштуре... празна људска бића. Празнина без правца и циља, лишена божанске моћи.

Део четврти

Да, већ знате: најбоље што у овом тренутку можемо да учинимо јесте да попунимо празнину у себи. То можемо постићи тако што ћемо пробудити макар и најмањи део Одина/Сварога/Перуна у себи, али и у другима. Покажимо им да и они могу да пронађу правац и смисао свог постојања, да и они могу да поседују део божанске моћи.

Покажите им свете предмете које су користили у претходним животима или су их барем некада, у прошлости, видели.

Да, управо то вам нудим: помажем вам да пронађете божанско у себи.

Храброст. Мудрост. Интуиција. Интелигенција. Срећа. Снага. Верност. Љубав. Доброта. Харизма. Дарежљивост.

Бесмртност кроз саплеменике и хармонија са Мајком Земљом.

Крв и Част.

Варг Викернес

Превод: Ардагаст14

Прави Аријевски Дух
Варг Викернес

Зашто не можемо сви да се понашамо лепо једни према другима?

Хајде да сазнамо!

Често чујемо ове, хорор приче о ономе шта ће се десити када до срања дође.Јуче сам направио видео о томе и направио друге снимке о томе истом. Али такође постоји реална шанса да ће људи помоћи једни другима у таквој ситуацији. Када имамо масовна гладовања, епидемије, пандемије људи ће бринути једни о другима и потрудиће се да се међусобно више помажу, како најбоље могу.

Сваки пут када имамо кризну ситуацију у Европи, ово се деси људи почињу да причају једни са другима и показују да им је стало до људи око себе. И зашто се то не би десило следећо пут када имамо Кризу? Па, постоји могућност да ће се то десити. И када се то деси мислим да сурвалисти биће, могућее или сигурно, чак у горој ситуацији! Јер, када сви гладују, а ти не, нећееш бити баш популаран, зар не? Када видиш децу, одмах поред тебе, како гладују, а твоја деца су у потпуности здрава, можда имамо и које кило више. Неће те волети, зар не? Ово је исто што се треба разматрати да ли ћеш да помогнеш, као што ће највероватније сви други да ураде, да ли ћеш да помогнеш онолико колико можеш. Ако то учиниш, твоја деца ће онда почети да гладују? Ти можда имаш нешто нагомилане хране, али ти не можеш да прехраниш целу област, зар не? И то је њихова грешка што они нису почели са чувањем хране и они су могли то да учине! Није толико тешко наћи и сачувати храну.

Па може се догодити да те зомби хорде људи које напуштају градове, која ће се и догодити. И војници дезертери, лудаци, преузимају и граде нова пропала друштва, то се неће десити. Уместо тога имамо пропаст свега и масовно гладовање, па ће људи помагати једни другима и ствари дођу на своје.

И у овој последњој ситуацији, бити сурвалиста може бити проблематично у много погледа. Можда нећеш имати гладну децу, али можеш завршити убијен, баш зато што не гладујеш. Јер наши људи могу тако да реагују у оваквим околностима. Видиш, ја сматрам да бити добар и желећи да помогнеш другима, је систем преживљавања у Европи или је био. И наравно ово је велики проблем данашњице, али у прошлости на тај начин су преживљавали.

Преживљавали су јер су помагали једни другима. Преживљавали су јер су бринули једни о другима. И зашто ми не би смо били такви у будућности такође? То је у нашим инстиктима и најверроватније да хоћемо. Ја знам да је моја највећа брига, у вези сурвавализма, шта радити са гладним људима којима би требало да помогнеш?

Али не можеш им стварно помоћи, јер уколико им помогнеш онда ће твоја деца гладовати. Овакве ситуације су заиста моја највећа брига.

Знате бити „Аријевац“ није о истраживању, освајању, он се тиче доброте, искрености, саосећајности, праведности и части.

https://www.youtube.com/user/ThuleanPerspective/videos

Варг Викернес

субота, 13. јануар 2024.

O autizmu - Varg Vikernes

петак, 15. септембар 2023.