У Море… и поново Натраг?
Варг Викернес
За почетак мало одговарајуће музике.
Сунце је нама све. Не можемо да постојимо без њега. Оно сваки дан излази на истоку и путује преко небеског свода, на запад, где залази у море.
Дуж западне обале Скандинавије, градили су насеобине на локацијама са којих су могли да виде како Сунце излази из планинских врхова на истоку. Ове планине су сматране светим и носиле су имена Солберг, Солбјорг, или слична, која значе “Планина Сунца”. Ова насеља су грађена и близу језера или река, са именима која су повезана са божанствима Месеца, као што су *Skanþan (на нордијском Skaði). *Skanþan је био Месечев бог планина и планинских река, па је природно био венчан са богињом мора, *NerþuR. После свега, вода из река се улива у море. Они су једно.
*Sôwili и *Manan, Сунце и Месец, увек се појављују заједно, као природан пар. Заједно чине дланове Бога Неба, *TîwaR-а. Заједно чине и очи *WôðanaR-а и тиме га чине видом Бога Неба, повезаног и са краљевством живих и са краљевством мртвих. Он има једно око на Небу и једно око у царству мртвих, све време. Због тога он зна руне (тј. тајне) и мртвих и живих.
Наши умови виде у нашем свету живих, али исто тако у краљевство мртвих. Сваки дан се сећамо смрти, страдамо и од “мале смрти” свако вече, када идемо на починак и питамо се зашто један дан мора да се заврши заувек. Неки се радују томе. Неки се труде да не размишљају о томе. Неки се плаше. Други не.
Смрт ме не брине. Већ сам урадио довољно и видео довољно, да могу да умрем задовољан. Више од смрти се плашим повратка у живот: када се будем придружио Сунцу у мору заборава, у краљевству мртвих и заборавим све што је било. Шта ћу видети када се будем вратио једног дана? Да ли ћу зажалити што сам се вратио? Да ли ћу пожњети сву патњу и беду коју смо посејали данас?
Тако да ћу се трудити да сејем само добро и праведно у Европи, чистој и просвећеној, срдачној и топлој, здравој и прелепој; Европској.
Могуће је то да се никад нећу вратити, али то није битно; то што мислим да хоћу свакако ће да помогне онима који долазе после мене, због тога што ме тера да радим за њихову будућност. Евентуално ћу ишчезнути, знајући да сам урадио нешто добро. Шта друго можемо да очекујемо као награду од живота? Шта би друго било ко могао да жели? Коју бољу награду би било ко могао да тражи?
Мислим да поседовање паганског ума може свима да учини добро…
Слава Сварогу!
“Велико дрвеће расте из малог семена”
Превео са енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар