Господар Вилењака
Варг Викернес
Тренутак, када сам први пут схватио шта у ствари представљају вилењаци, је био онај када сам прочитао књигу Fedrekult („Ancestral Cult“), објављену 1943. у Норвешкој, од аутора Ото Емил Биркелија. У овој, што се тиче осталог неинвентивној књизи, он износи да су вилењаци изворно духови мртвих.
Етимолошко значењe термина вилењак (elf) је једноставно „бели“; норвешко alv („elf“) је изведено из речи на Норсу alfr, на млађем прот-нордијском *albaR, од старијег прото-нордијског *albaz, које има прото-индо-европски корен *alba-. (као у речи Албанија и Алба.)
Могуће је да су духови мртвих називани белима, из тог разлога што су мртви сахрањивани у белој одећи, али вероватније због тога што су (смрћу) прочишћени и према томе (поново) чисти. Они чекају поред загробне хумке, иза ограде која раздаваја свет живих (изван гробља) од света мртвих (гробља) – у земљи вилењака, где се дрвеће не сече а животиње не пасу. Овде они чекају на прилку да буду поново рођени у свом роду.
У Скандинавској традицији постоје две врсте вилењака: светли вилењаци и тамни вилењаци. Ови последњи су познати и као патуљци. Светли вилењаци обитавају у светлости, на ливадама и у дрвећу испод Сунца, због тога се називају светли вилењацима. Али шта је са тамним вилењацима, ко су и шта су они?
Сам назив је помало збуњујућ: „тамни“ + „бели“. Како год, сви знамо да су тела умрлих, па.. смртно бледа. А ова смртно бледа тела пребивају у тами загробне хумке. Према томе они су тамни вилењаци.
Као што сам већ рекао, тамни вилењаци су исто тако познати и као патуљци (dwarves, на норвешком dvergr). Ова реч је мало тежа за превођење, али ако погледамо женску варијанту dyrgjâ, све постаје јасно; dyrr (door – „врата“) и gjâ („отвор у земљи“). Као што знамо, бледа тела мртвих се налазе иза тих врата, у отвору загробне хумке, у земљи. Напослетку, све има смисла. И они су бели (бледи) и пребивају у загробној хумци.
Каже се да патуљци производе и поседују доста богатства. И ово има смисла, због тога што су мртви сахрањивани са свим својим вредностима и када се у митовима говори о предметима који су израђени од стране патуљка, уствари се мисли на предмет који је израдио неки предак, а који је после – када је тај предак поново рођен у свом роду – сакупљен из загробне хумке за оно што би било његов „загробни живот“. Он бива поново рођен и природно купи предмете који су у суштини његови – из загробне хумке која је била кућа за његово претходно тело. Ово објашњава и зашто је толико много загробних хумки било „опљачкано“ и зашто су из њих узете све вредности. Наравно да су биле; сваки пут када би особа била поново рођена – или је у сваком случају тако била виђена – она би сакупила вредности које су биле у њеном поседу у претходном животу.
Тако да је вилењак је или бесмртни дух мртвог, племенитог човека, или трулеће тело мртвог, племенитог човека.
Älvalek, „Игра Вилењака“ Август Малмстром (1866).
Како год, вилењаци су познати и по томе што су одлични стрелци и веома добри у скривњу по шуми, а неки мисле да и имају крила – мада се у том случају најчешће називају вилама. Ово објашњава зашто се аурора бореалис у Скандинавију назива и „пут пчела“ и „плес вилењака“. За вилењаке се говорило да преузимају физички облик пчела – веома логично, са обзиром колико су пчеле уобичајене на цветним ливадама – а ово може и да објасни њихово „стрељаштво“ (=пчелина жаока) и њихове одличне вештине скривања (=величина пчеле понекад је чини веома тешко приметном на ливади). (NB! Моја жена ће разрадити ову тему у сопственом чланку, у коме ће објаснити значај меда и пчела у култу наших предака и како је ово у логички повезано за култом медведа.)
Земља вилењака:
Чак и док су били мртви, чланови фамилије су сматрани као њен део. Током високих фестивала, њихове слике су биле качене у кући како би и они учествовали, а понекад су на нагробној хумци приношене жртве како би они били задовољени. Са временом – или радије, када је хришћанство стигло – наши преци су ово морали да обављају у тајности, евентуално и у апсолутној тајности, или би Јевреји у свештеничким или монашким одорама упрли прстом у њих и спалили на ломачи због чаробњаштва. Црква је природно желела да уништи овај пагански обичај, који је заправо у Скандинавији опстао до 19-тог века, па је стога снажно пропагирала против тога; они су говорили да вилењаци нису били духови предака већ демони и ђаволи! Они су представљали прелепе вилењаке као…да; врагове, гоблине, бауке и демоне! То више није био диван, бесмртан, прелеп, мудар и племенит дух, предак који је чекао да се роди поново у свом роду,већ бедни демон, ружан и окрутан, зао и грдан, уврнут и измучен, крвожедан и кукавица, недостојан поверења и сасвим зао. Ђавоље створење!
Јудео-хришћанска представа вилењака:
За мене, само лепота паганизма остаје; бауци и остале јудео-хришћанске перверзије наших вилењака су нестали. Изложени су Сунцу, видели смо какви су они у ствари, па су сада нестали; испарили у ваздух. Само остаје прелепи вилењак – и патуљак. Слава FraujaR-у; Господару вилењака!
Превео са енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар