четвртак, 19. септембар 2013.

Господар Вилењака

Господар Вилењака


Варг Викернес


Тренутак, када сам први пут схватио шта у ствари представљају вилењаци, је био онај када сам прочитао књигу Fedrekult („Ancestral Cult“), објављену 1943. у Норвешкој, од аутора Ото Емил Биркелија. У овој, што се тиче осталог неинвентивној књизи, он износи да су вилењаци изворно духови мртвих.

Етимолошко значењe термина вилењак (elf) је једноставно „бели“; норвешко alv („elf“) је изведено из речи на Норсу alfr, на млађем прот-нордијском *albaR, од старијег прото-нордијског *albaz, које има прото-индо-европски корен *alba-. (као у речи Албанија и Алба.)
Могуће је да су духови мртвих називани белима, из тог разлога што су мртви сахрањивани у белој одећи, али вероватније због тога што су (смрћу) прочишћени и према томе (поново) чисти. Они чекају поред загробне хумке, иза ограде која раздаваја свет живих (изван гробља) од света мртвих (гробља) – у земљи вилењака, где се дрвеће не сече а животиње не пасу. Овде они чекају на прилку да буду поново рођени у свом роду.

У Скандинавској традицији постоје две врсте вилењака: светли вилењаци и тамни вилењаци. Ови последњи су познати и као патуљци. Светли вилењаци обитавају у светлости, на ливадама и у дрвећу испод Сунца, због тога се називају светли вилењацима. Али шта је са тамним вилењацима, ко су и шта су они?

Сам назив је помало збуњујућ: „тамни“ + „бели“. Како год, сви знамо да су тела умрлих, па.. смртно бледа. А ова смртно бледа тела пребивају у тами загробне хумке. Према томе они су тамни вилењаци.

Као што сам већ рекао, тамни вилењаци су исто тако познати и као патуљци (dwarves, на норвешком dvergr). Ова реч је мало тежа за превођење, али ако погледамо женску варијанту dyrgjâ, све постаје јасно; dyrr (door – „врата“) и gjâ („отвор у земљи“). Као што знамо, бледа тела мртвих се налазе иза тих врата, у отвору загробне хумке, у земљи. Напослетку, све има смисла. И они су бели (бледи) и пребивају у загробној хумци.

Каже се да патуљци производе и поседују доста богатства. И ово има смисла, због тога што су мртви сахрањивани са свим својим вредностима и када се у митовима говори о предметима који су израђени од стране патуљка, уствари се мисли на предмет који је израдио неки предак, а који је после – када је тај предак поново рођен у свом роду – сакупљен из загробне хумке за оно што би било његов „загробни живот“. Он бива поново рођен и природно купи предмете који су у суштини његови – из загробне хумке која је била кућа за његово претходно тело. Ово објашњава и зашто је толико много загробних хумки било „опљачкано“ и зашто су из њих узете све вредности. Наравно да су биле; сваки пут када би особа била поново рођена – или је у сваком случају тако била виђена – она би сакупила вредности које су биле у њеном поседу у претходном животу.

Тако да је вилењак је или бесмртни дух мртвог, племенитог човека, или трулеће тело мртвог, племенитог човека.

Älvalek, „Игра Вилењака“ Август Малмстром (1866).

Älvalek

Како год, вилењаци су познати и по томе што су одлични стрелци и веома добри у скривњу по шуми, а неки мисле да и имају крила – мада се у том случају најчешће називају вилама. Ово објашњава зашто се аурора бореалис у Скандинавију назива и „пут пчела“ и „плес вилењака“. За вилењаке се говорило да преузимају физички облик пчела – веома логично, са обзиром колико су пчеле уобичајене на цветним ливадама – а ово може и да објасни њихово „стрељаштво“ (=пчелина жаока) и њихове одличне вештине скривања (=величина пчеле понекад је чини веома тешко приметном на ливади). (NB! Моја жена ће разрадити ову тему у сопственом чланку, у коме ће објаснити значај меда и пчела у култу наших предака и како је ово у логички повезано за култом медведа.)

Земља вилењака:

Burial_mound

Чак и док су били мртви, чланови фамилије су сматрани као њен део. Током високих фестивала, њихове слике су биле качене у кући како би и они учествовали, а понекад су на нагробној хумци приношене жртве како би они били задовољени. Са временом – или радије, када је хришћанство стигло – наши преци су ово морали да обављају у тајности, евентуално и у апсолутној тајности, или би Јевреји у свештеничким или монашким одорама упрли прстом у њих и спалили на ломачи због чаробњаштва. Црква је природно желела да уништи овај пагански обичај, који је заправо у Скандинавији опстао до 19-тог века, па је стога снажно пропагирала против тога; они су говорили да вилењаци нису били духови предака већ демони и ђаволи! Они су представљали прелепе вилењаке као…да; врагове, гоблине, бауке и демоне! То више није био диван, бесмртан, прелеп, мудар и племенит дух, предак који је чекао да се роди поново у свом роду,већ бедни демон, ружан и окрутан, зао и грдан, уврнут и измучен, крвожедан и кукавица, недостојан поверења и сасвим зао. Ђавоље створење!

Јудео-хришћанска представа вилењака:



За мене, само лепота паганизма остаје; бауци и остале јудео-хришћанске перверзије наших вилењака су нестали. Изложени су Сунцу, видели смо какви су они у ствари, па су сада нестали; испарили у ваздух. Само остаје прелепи вилењак – и патуљак. Слава FraujaR; Господару вилењака!

Превео са енглеског Александар Маслар

Нема коментара:

Постави коментар