Варг? Ко је то?
Варг Викернес
Изворни текст
Од 1993. па све до данашњег дана, имам проблем са норвешким медијима, чак и са норвешким образовним системом, који систематично и намерно шире лажи о мени, не би ли поткопали кредибилитет мог дисидентског гласа. Тако да је данас уобичајено мишљење у Норвешкој да сам неки ретардирани лудак, “сатаниста” и “нео-нациста”, са озбиљним менталним проблемима. Прошле године, довели су психолога у медије (Aftenposten), који је рекао да ако бих био данас прегледан, да би ми била постављена дијагноза. Свакако је интересантно то, да психолог са којим никад нисам разговарао, мисли да ми је потребна дијагноза, иако су психијатри, а не психолози, ти који уобичајено постављају дијагонзе (после разговора са особом). Добро: очигледно да то није случај у Норвешкој, а свакако не када тај случај има везе са мном!
Добро нам је позната тактика постављања дијагноза дисидентима, из Совјетског Савеза, комунистичке Кине, Северне Кореје, Источне Немачке и других тоталитарних режима, за поткопавање дисидента и уништавање њиховог кредибилитета. Да: у овом смислу Норвешка није другачија од ових режима! Мада, ово не треба да нас изненађује, имајући на уму да су добар број политичара, новинара, репортера, предавача и наставника у Норвешкој, били 70-тих марксисти, маоисти, присталице Енвера Хоџе и Пола Пота, неки су чак свесно радили као агенти за Совјетски Савез или – више уобичајено – за Источну Немачку. Када се Хладни рат завршио, бивше државе чланице Варшавског пакта, доживеле су промене, али “Совјетска Норвешка” је била на победничкој НАТО страни, тако да је у њој углавном остао ужасан, репресиван, социјалистички, екстремистички систем. Једној јединој државној ТВ станици придодата је контролисана конкуренција (Да! Имали смо само једну државну ТВ станицу у Норвешкој до 1991!), као и неколико државних радио станица, али се тоталитарни систем у великој мери задржао – подржан од стране САД и НАТО-а. За обезбеђивање економског опстанка Норвешке, довољна је нафтна индустрија – а доста од тог “нафтног блага”, користи се како би се створила лажна слика о Норвешкој у иностранству, чак и за подмићивање других да говоре лепе ствари о Норвешкој: “најбоља земља за живот на свету”, без сумње.
Део екстремистичких власти у Норвешкој покушава да ме игнорише, да се претвара да не постојим, покушава да ме избрише из историје Норвешеке. На пример, званична норвешка онлајн енцикопедија, даје све од себе како би то урадила: само сам поменут једном, у вези са Mayhemom – и наравно без помена мог правог имена… називају ме само Кристиан Викернес. Варг Викернес никад није постојао, према њима… “Варг? Ко? Никад нисмо чули за њега.”
Новинар који је рецензирао “Белус” 2009. и био довољно непристојан да је рекао како му се свиђа, морао је због тога да се брани у неколико разговора на радију. Према другом новинару, вође норвешких масмедија, договорили су се да више не рецензирају моје албуме. Не смем да будем приказан у позитвном светлу, а приказати ме као креативног музичара је недопуситво. Ако ме помену, то мора да буде искључиво у негативном контексту: као осумљиченог за тероризам, “сатанисту”, “нео-нацисту”, убицу, оног који пали цркве и ништа мање: особу којој треба да је постављена дијагноза…
Тако да ипак знају ко је Варг, добро знају ко сам. *Уф* Умало за тренутак да помислим како умишљам сопствено постојање…
Да ли ће ово икада да се промени? Да ли ће да наставе да ме игоришу или да шире лажи о мени у Норвешкој? Па, ја искрено верујем да хоће. Чак и у Норвешку, натоталитарнију земљу у Европи, информације цуре, истина побеђује, полако али сигурно. Сада, немојте да ме схватите погрешно: информације теку слободно, данас постоји интернет, али истина се бори да пробије филтере-за-истину, које већина данашњих људи има, посебно Норвежани су опремљени њима – од стране образовног система и индустрије забаве, од самог система. Уче их како је горе заправо доле, а доле горе, тако да морају да се боре да би видели истину, чак и ако их удари у лице. Али као што сам рекао: истина цури унутра, полако али сигурно. Временом ће отворити очи, а после неког времена у коме ће осећати само срамоту, због тога што су тако лако преварени, постаће срдити – а када то постану, захтеваће промену.
Варг Викернес
Изворни текст
Од 1993. па све до данашњег дана, имам проблем са норвешким медијима, чак и са норвешким образовним системом, који систематично и намерно шире лажи о мени, не би ли поткопали кредибилитет мог дисидентског гласа. Тако да је данас уобичајено мишљење у Норвешкој да сам неки ретардирани лудак, “сатаниста” и “нео-нациста”, са озбиљним менталним проблемима. Прошле године, довели су психолога у медије (Aftenposten), који је рекао да ако бих био данас прегледан, да би ми била постављена дијагноза. Свакако је интересантно то, да психолог са којим никад нисам разговарао, мисли да ми је потребна дијагноза, иако су психијатри, а не психолози, ти који уобичајено постављају дијагонзе (после разговора са особом). Добро: очигледно да то није случај у Норвешкој, а свакако не када тај случај има везе са мном!
Добро нам је позната тактика постављања дијагноза дисидентима, из Совјетског Савеза, комунистичке Кине, Северне Кореје, Источне Немачке и других тоталитарних режима, за поткопавање дисидента и уништавање њиховог кредибилитета. Да: у овом смислу Норвешка није другачија од ових режима! Мада, ово не треба да нас изненађује, имајући на уму да су добар број политичара, новинара, репортера, предавача и наставника у Норвешкој, били 70-тих марксисти, маоисти, присталице Енвера Хоџе и Пола Пота, неки су чак свесно радили као агенти за Совјетски Савез или – више уобичајено – за Источну Немачку. Када се Хладни рат завршио, бивше државе чланице Варшавског пакта, доживеле су промене, али “Совјетска Норвешка” је била на победничкој НАТО страни, тако да је у њој углавном остао ужасан, репресиван, социјалистички, екстремистички систем. Једној јединој државној ТВ станици придодата је контролисана конкуренција (Да! Имали смо само једну државну ТВ станицу у Норвешкој до 1991!), као и неколико државних радио станица, али се тоталитарни систем у великој мери задржао – подржан од стране САД и НАТО-а. За обезбеђивање економског опстанка Норвешке, довољна је нафтна индустрија – а доста од тог “нафтног блага”, користи се како би се створила лажна слика о Норвешкој у иностранству, чак и за подмићивање других да говоре лепе ствари о Норвешкој: “најбоља земља за живот на свету”, без сумње.
Део екстремистичких власти у Норвешкој покушава да ме игнорише, да се претвара да не постојим, покушава да ме избрише из историје Норвешеке. На пример, званична норвешка онлајн енцикопедија, даје све од себе како би то урадила: само сам поменут једном, у вези са Mayhemom – и наравно без помена мог правог имена… називају ме само Кристиан Викернес. Варг Викернес никад није постојао, према њима… “Варг? Ко? Никад нисмо чули за њега.”
Новинар који је рецензирао “Белус” 2009. и био довољно непристојан да је рекао како му се свиђа, морао је због тога да се брани у неколико разговора на радију. Према другом новинару, вође норвешких масмедија, договорили су се да више не рецензирају моје албуме. Не смем да будем приказан у позитвном светлу, а приказати ме као креативног музичара је недопуситво. Ако ме помену, то мора да буде искључиво у негативном контексту: као осумљиченог за тероризам, “сатанисту”, “нео-нацисту”, убицу, оног који пали цркве и ништа мање: особу којој треба да је постављена дијагноза…
Тако да ипак знају ко је Варг, добро знају ко сам. *Уф* Умало за тренутак да помислим како умишљам сопствено постојање…
Да ли ће ово икада да се промени? Да ли ће да наставе да ме игоришу или да шире лажи о мени у Норвешкој? Па, ја искрено верујем да хоће. Чак и у Норвешку, натоталитарнију земљу у Европи, информације цуре, истина побеђује, полако али сигурно. Сада, немојте да ме схватите погрешно: информације теку слободно, данас постоји интернет, али истина се бори да пробије филтере-за-истину, које већина данашњих људи има, посебно Норвежани су опремљени њима – од стране образовног система и индустрије забаве, од самог система. Уче их како је горе заправо доле, а доле горе, тако да морају да се боре да би видели истину, чак и ако их удари у лице. Али као што сам рекао: истина цури унутра, полако али сигурно. Временом ће отворити очи, а после неког времена у коме ће осећати само срамоту, због тога што су тако лако преварени, постаће срдити – а када то постану, захтеваће промену.
Нема коментара:
Постави коментар