Maри Кашет
Изворни текст
2. Утроба медведице, матрица универзума
За почетак, као увод, испричаћу вам причу, која je изгледа добро чувана тајна…
Некада давно, пре појаве свих познатих митова, сва деца, дечаци или девојчице, нису имала никаква имена, били су нико, само још једно биће које се развија, незрело биће, баш као новорођено младунче медведа.
Када постану довољно храбри, на јесен, или касног октобра у модерно време (око Ноћи вештица), углавном између 6 и 10 година, морају пронаћи и пратити медведа све до његове јазбине. Тај део је ужасавајући, они морају тамо ући сасвим сами. Морају узети њен мед, или саће. Улазе тамо маскирани или прерушени као птица, тако да их медвед не види као претњу.
ForeBears, саће:
ForeBears:
ForeBears:
Имали су само једну петролеј лампу или бакљу као осветљење за улаз у непознату пећину. Они су силазили у утробу света, ишарану подземним водама, амнионским течностима света, како би оживели попут стварног бића и постали потпуна личност, пронашли себи име.
ForeBears:
Те пећине су украшене цртежима животиња, које су уз помоћ ватре у дечијим рукама играле, померале се, галопирале (стварале су се покретне слике – прим.прев). Све те животиње су их пратиле доле, у подземни свет.
Lascaux:
Ту су такође постојали трагови и отисци стопала, као и воде, у коју су улазили како би се поново родили.
Симбол воде, реке, Lascaux, Француска:
Коњ у води, Lascaux, Француска:
Запљускани коњи, Lascaux, Француска:
(Касније ћемо видети зашто је баш коњ повезан са водом.)
Први који су цртали по зидовима пећина били су сами медведи, који су користили своје канџе за ознаке, видљиве на кречњацима. Те ознаке су указивале детету на то да је медвед већ био тамо и да је он/она на добром путу. Временом ти отисци или ознаке су били урезани или нацртани на зиду од стране људи. Деца су силазила у подземни свет, како би пронашли његово/њено мртво тело и посебно његово/њено срце. Он/она бира свог хероја, који је сам некада био. Он је тај чији су подвизи препричавани од стране његове/њене породице, тј. био најимпресивнији, најчаснији од свих, онај кога он/она жели да оживи, јер он/она жели за себе ту особу којој ће се дивити (данaшња деца која су генетски прогамирана, увек имају период када су „фанови некога…“, та жеља за сличношћу је јединствена).
Трагови медвеђе канџе (35,000 година), Bara-Bahau, Француска:
Четвороугаони симбол : Медвеђи отисак стопала, Lascaux, Француска:
Медвеђи отисак канџи, изнад коња, Lascaux, Француска:
Медвеђи отисак канџи у песку:
…
Када он/она изађе из пећине, мора да пронађе ту особу. Он/она узима бутну кост (тамо се налази и феморална артерија), јер та бутна кост симболично представља ову особу; он/она узима своје срце, представљено као кап воде или камен у облику срца који се поставља на његове груди; затим он/она узима главу.
Он/она тако постаје, такорећи, патуљак, дете са главом одраслог човека, који је живео у пећини и копао драгоцене метале (касније ћемо видети децу која траже драгоцено благо у гробовима).
Кроз цео средњи период, он/она ће бити храњен као фетус, са воћем које виси са зимског дрвета: постељица која даје крв, мали црвени мехурићи пуни хранљиве материје у хладној зими.
Постељица, изглед фетуса:
Постељица, изглед фетуса:
Постељица, изглед фетуса:
Постељица, изглед материце:
Нар:
Дете те објекте поверава на чување медведици, а открива их када се младунци медведа роде, око Божића. Тада он/она удара „камено срце“ са кременом, док медведица лиже њену младунчад након рођења, затим пали ватру и симболично оживљава своје срце. После тога он/она узима име неког свог предка, постаје поново он, постаје личност.
ForeBears:
ForeBears:
Док дува у ватру, он враћа дах, живот, ваздух мртвом. Он дува у уста, такође и у бутну кост његовог претка или симболично у бутну кост медведа или у…. флауту. И тако, опет симболично, чини да крв тече поново кроз вене на ногама.
Затим поново узима напитак: млеко, попут младунчета медведа, касније узима мед: млеко медведице, које она прави са истим оним медом које јој је он донео у октобру (за Ноћ вештица). Мед се омекшава у медведици док је она у хибернацији (ферметација меда траје око два месеца, као и ефективна трудноћа код медведице). Он једе и пије јер коначно има снаге да постане поново он, онај који је некад био.
Ето због чега мала деца имају меду медењака, све док се плаше (све док не буду спремна за овај ритуал такорећи, док не прође у просеку 6-7 година, тј. док не достигне доба разума) тај меда медењак је део њиховог легла, све док не одрасту.
То је разлог због чега налазимо цртеже у пећина. Због тога се у њима једино могао наћи отисак стопала од мале деце (Pech-Merle: осмогодишња деца, Chauvet: деца стара око девет година). Тако да су руке често од „жена“ или „адолесцената“: те руке, које су често мале, су цртане у пећинама, често у негативу, због тога што оне представљају дете у утроби, додирују зидове те утробе, пре него што дође Божић. Исто важи и за медведа који је то радио огреботинама по зиду и другим медвеђим траговима, направљеним од стране медведа или симболично од стране човека.
То је разлог зашто је Неандерталац користио птичја пера као украс (чињеница је да се то може пронаћи и код америчких домородаца, директних потомка Неандерталца, азијских хибрида, али исто тако и у египатској митологији као што ћемо видети касније). Птица има ширу улогу или симболику о чему ћемо више касније говорити, то ће бити наш прелаз. Због тога је фараон називан „миљеником пчела“ и зато његов украс на глави личи на пчелу, исто као и одело, као и накит на глави, који је попут златног фазана.
Златни фазан:
Због тога се деца прерушавају за Ноћ вештица у мртве и због тога сакупљају слаткише, које медведица ужасно воли. Они ће то њој однети. Ето зашто припремате медењаке за Божић, и зашто неке остављате деда мразу, који је у ствари жена, трудна мајка, у исто време и ужасавајућа и брижна: огромна, невидљива и веома похлепна. Похлепна је када је слатко у питању. Наравно, она има и потребу да се нахрани, јер као што смо то поменули у претходном делу, без адекватне хране неће бити рођења, па самим тим ни реинкарнације.
То је такође разлог зашто украшавате дрво средином зиме са црвеним плодом (или наранџом: чувеном клементином). То су јабуке (првобитно шипак: воће пуно „угрушене крви“) у рајској башти, то су златне јабуке Хеспериде или црвена јабука у снежаниној бајци, као што ћемо видети нешто касније.
То воће је и хранљиво и отровно. Хранљиво, као оно у утроби медведа, али и отровно, јер ћете натерати да заспиш (или да умреш), све до твог поновног рођења/буђења, за време Коледе/Јуле/Божића. Украшавајући божићно дрво, ви стварате постељицу, као што медвед ради у његовој јазбини и у његовој утроби за време трудноће.
То је разлог зашто деца данас примају поклоне за време Коледе/Јуле/Божића. Примају поклоне који су били закопани са мртвима, које су она пробудила, који су остављени у њиховим гробовима и који су откривени. За мању децу, ону испод шест година, која нису свесна ритуала, има магичан ефекат, то благо као да је дошло ниодкуда, док старији знају како су ти поклони били “паковани“ (чувани и скривени у земљи), од Ноћи вештица до Божића и то од стране медведа.
Због тога хришћани крсте децу (потапају их у воду тј. у амнионску течност, вода у пећини, пре оживљавања), пре него што им дају име неког познатог (свеца, у овом случају). Зато нам наши родитељи уобичајено дају имена неког претка, коме су се дивили. Зато Персивал нема име, али до теме ћемо касније доћи.
Зато често налазимо камен у облику водене капи (камена секира или копље), или чак облика срца, на грудима праисторијских скелета (пре свега Неандерталаца), сахрањеним у феталном положају. Камење које недостаје, вероватно је било узето. Зато је често недостајала глава код сахрањених Неандерталаца, и њихове бутне кости (Kebara, Le Regourdou).
Ето зашто је најстарија фрула откривена данас (неандерталска фрула нађена код Дивље Бабе, Словенија), направљена од бутне кости медведовог младунчета.
У каснијем периоду, деца су у гробницама тражила неке друге, заменске предмете, као што су златни артефакти, маске, разни корисни објекти, итд…. То се дешавало из разлога што је злато постало симбол богаства; зато постоје златне медаље. Заиста, злато представља част човека који је сахрањен, као што и златна медаља представља част онога који ју је освојио.
Дете неће ископати „богатог“ човека само због његовог злата, него због његове части, која је представљена у злату. Све ово се временом веома променило, значај овога се временом изгубио; сиптоми су заменили узрок.
Ми ћемо о свему овоме дискутовати у касније у овој секцији. Дискутоваћемо о доказима и детаљима, о очигледним (арехолошким, историјским и митолошким) знацима који поткрепљују ову причу. Самим тим ћете, наравно, сазнати много више.
Извор: http://vargvikernes14.blogspot.com
Превод: М. В.
Текст уредила: А. Л.
Изворни текст
2. Утроба медведице, матрица универзума
За почетак, као увод, испричаћу вам причу, која je изгледа добро чувана тајна…
Некада давно, пре појаве свих познатих митова, сва деца, дечаци или девојчице, нису имала никаква имена, били су нико, само још једно биће које се развија, незрело биће, баш као новорођено младунче медведа.
Када постану довољно храбри, на јесен, или касног октобра у модерно време (око Ноћи вештица), углавном између 6 и 10 година, морају пронаћи и пратити медведа све до његове јазбине. Тај део је ужасавајући, они морају тамо ући сасвим сами. Морају узети њен мед, или саће. Улазе тамо маскирани или прерушени као птица, тако да их медвед не види као претњу.
ForeBears, саће:
ForeBears:
ForeBears:
Имали су само једну петролеј лампу или бакљу као осветљење за улаз у непознату пећину. Они су силазили у утробу света, ишарану подземним водама, амнионским течностима света, како би оживели попут стварног бића и постали потпуна личност, пронашли себи име.
ForeBears:
Те пећине су украшене цртежима животиња, које су уз помоћ ватре у дечијим рукама играле, померале се, галопирале (стварале су се покретне слике – прим.прев). Све те животиње су их пратиле доле, у подземни свет.
Lascaux:
Ту су такође постојали трагови и отисци стопала, као и воде, у коју су улазили како би се поново родили.
Симбол воде, реке, Lascaux, Француска:
Коњ у води, Lascaux, Француска:
Запљускани коњи, Lascaux, Француска:
(Касније ћемо видети зашто је баш коњ повезан са водом.)
Први који су цртали по зидовима пећина били су сами медведи, који су користили своје канџе за ознаке, видљиве на кречњацима. Те ознаке су указивале детету на то да је медвед већ био тамо и да је он/она на добром путу. Временом ти отисци или ознаке су били урезани или нацртани на зиду од стране људи. Деца су силазила у подземни свет, како би пронашли његово/њено мртво тело и посебно његово/њено срце. Он/она бира свог хероја, који је сам некада био. Он је тај чији су подвизи препричавани од стране његове/њене породице, тј. био најимпресивнији, најчаснији од свих, онај кога он/она жели да оживи, јер он/она жели за себе ту особу којој ће се дивити (данaшња деца која су генетски прогамирана, увек имају период када су „фанови некога…“, та жеља за сличношћу је јединствена).
Трагови медвеђе канџе (35,000 година), Bara-Bahau, Француска:
Четвороугаони симбол : Медвеђи отисак стопала, Lascaux, Француска:
Медвеђи отисак канџи, изнад коња, Lascaux, Француска:
Медвеђи отисак канџи у песку:
…
Када он/она изађе из пећине, мора да пронађе ту особу. Он/она узима бутну кост (тамо се налази и феморална артерија), јер та бутна кост симболично представља ову особу; он/она узима своје срце, представљено као кап воде или камен у облику срца који се поставља на његове груди; затим он/она узима главу.
Он/она тако постаје, такорећи, патуљак, дете са главом одраслог човека, који је живео у пећини и копао драгоцене метале (касније ћемо видети децу која траже драгоцено благо у гробовима).
Кроз цео средњи период, он/она ће бити храњен као фетус, са воћем које виси са зимског дрвета: постељица која даје крв, мали црвени мехурићи пуни хранљиве материје у хладној зими.
Постељица, изглед фетуса:
Постељица, изглед фетуса:
Постељица, изглед фетуса:
Постељица, изглед материце:
Нар:
Дете те објекте поверава на чување медведици, а открива их када се младунци медведа роде, око Божића. Тада он/она удара „камено срце“ са кременом, док медведица лиже њену младунчад након рођења, затим пали ватру и симболично оживљава своје срце. После тога он/она узима име неког свог предка, постаје поново он, постаје личност.
ForeBears:
ForeBears:
Док дува у ватру, он враћа дах, живот, ваздух мртвом. Он дува у уста, такође и у бутну кост његовог претка или симболично у бутну кост медведа или у…. флауту. И тако, опет симболично, чини да крв тече поново кроз вене на ногама.
Затим поново узима напитак: млеко, попут младунчета медведа, касније узима мед: млеко медведице, које она прави са истим оним медом које јој је он донео у октобру (за Ноћ вештица). Мед се омекшава у медведици док је она у хибернацији (ферметација меда траје око два месеца, као и ефективна трудноћа код медведице). Он једе и пије јер коначно има снаге да постане поново он, онај који је некад био.
Ето због чега мала деца имају меду медењака, све док се плаше (све док не буду спремна за овај ритуал такорећи, док не прође у просеку 6-7 година, тј. док не достигне доба разума) тај меда медењак је део њиховог легла, све док не одрасту.
То је разлог због чега налазимо цртеже у пећина. Због тога се у њима једино могао наћи отисак стопала од мале деце (Pech-Merle: осмогодишња деца, Chauvet: деца стара око девет година). Тако да су руке често од „жена“ или „адолесцената“: те руке, које су често мале, су цртане у пећинама, често у негативу, због тога што оне представљају дете у утроби, додирују зидове те утробе, пре него што дође Божић. Исто важи и за медведа који је то радио огреботинама по зиду и другим медвеђим траговима, направљеним од стране медведа или симболично од стране човека.
То је разлог зашто је Неандерталац користио птичја пера као украс (чињеница је да се то може пронаћи и код америчких домородаца, директних потомка Неандерталца, азијских хибрида, али исто тако и у египатској митологији као што ћемо видети касније). Птица има ширу улогу или симболику о чему ћемо више касније говорити, то ће бити наш прелаз. Због тога је фараон називан „миљеником пчела“ и зато његов украс на глави личи на пчелу, исто као и одело, као и накит на глави, који је попут златног фазана.
Златни фазан:
Због тога се деца прерушавају за Ноћ вештица у мртве и због тога сакупљају слаткише, које медведица ужасно воли. Они ће то њој однети. Ето зашто припремате медењаке за Божић, и зашто неке остављате деда мразу, који је у ствари жена, трудна мајка, у исто време и ужасавајућа и брижна: огромна, невидљива и веома похлепна. Похлепна је када је слатко у питању. Наравно, она има и потребу да се нахрани, јер као што смо то поменули у претходном делу, без адекватне хране неће бити рођења, па самим тим ни реинкарнације.
То је такође разлог зашто украшавате дрво средином зиме са црвеним плодом (или наранџом: чувеном клементином). То су јабуке (првобитно шипак: воће пуно „угрушене крви“) у рајској башти, то су златне јабуке Хеспериде или црвена јабука у снежаниној бајци, као што ћемо видети нешто касније.
То воће је и хранљиво и отровно. Хранљиво, као оно у утроби медведа, али и отровно, јер ћете натерати да заспиш (или да умреш), све до твог поновног рођења/буђења, за време Коледе/Јуле/Божића. Украшавајући божићно дрво, ви стварате постељицу, као што медвед ради у његовој јазбини и у његовој утроби за време трудноће.
То је разлог зашто деца данас примају поклоне за време Коледе/Јуле/Божића. Примају поклоне који су били закопани са мртвима, које су она пробудила, који су остављени у њиховим гробовима и који су откривени. За мању децу, ону испод шест година, која нису свесна ритуала, има магичан ефекат, то благо као да је дошло ниодкуда, док старији знају како су ти поклони били “паковани“ (чувани и скривени у земљи), од Ноћи вештица до Божића и то од стране медведа.
Због тога хришћани крсте децу (потапају их у воду тј. у амнионску течност, вода у пећини, пре оживљавања), пре него што им дају име неког познатог (свеца, у овом случају). Зато нам наши родитељи уобичајено дају имена неког претка, коме су се дивили. Зато Персивал нема име, али до теме ћемо касније доћи.
Зато често налазимо камен у облику водене капи (камена секира или копље), или чак облика срца, на грудима праисторијских скелета (пре свега Неандерталаца), сахрањеним у феталном положају. Камење које недостаје, вероватно је било узето. Зато је често недостајала глава код сахрањених Неандерталаца, и њихове бутне кости (Kebara, Le Regourdou).
Ето зашто је најстарија фрула откривена данас (неандерталска фрула нађена код Дивље Бабе, Словенија), направљена од бутне кости медведовог младунчета.
У каснијем периоду, деца су у гробницама тражила неке друге, заменске предмете, као што су златни артефакти, маске, разни корисни објекти, итд…. То се дешавало из разлога што је злато постало симбол богаства; зато постоје златне медаље. Заиста, злато представља част човека који је сахрањен, као што и златна медаља представља част онога који ју је освојио.
Дете неће ископати „богатог“ човека само због његовог злата, него због његове части, која је представљена у злату. Све ово се временом веома променило, значај овога се временом изгубио; сиптоми су заменили узрок.
Ми ћемо о свему овоме дискутовати у касније у овој секцији. Дискутоваћемо о доказима и детаљима, о очигледним (арехолошким, историјским и митолошким) знацима који поткрепљују ову причу. Самим тим ћете, наравно, сазнати много више.
Извор: http://vargvikernes14.blogspot.com
Превод: М. В.
Текст уредила: А. Л.
Нема коментара:
Постави коментар