Хобит
Варг Викернес
Хобит је била прва књига коју сам својевољно прочитао. Направила је велики утисак на мене; прожета је митологијом и има дубок значај – чак и на религиозно-духовном нивоу, који у то време нисам могао да схватим на прави начин. Данас увиђам колико је ова прича слична паганском обреду иницијације, у коме дете (хобит) путује у пећину (Капија гоблина) и кроз мрачну шуму (Мирквуд), где се суочава са својим највећим страховима (Шмауг) – и превазилази их. Улази у свет мртвих (Самотна гора) и добија своју Хамингју. Змајево злато је метафора: стварно благо је Част. Aurum nostrum, non est aurum vulgi (“Наше злато није као злато обичних људи”). Билбо постаје човек.
Нравно, не даунлоудујем филмове нелегално, а никада не идем у биоскоп, тако да сам морао да сачекам неко време да погледам екранизацију Хобита. Случајно сам спазио DVD у продавници и купио сам га, наравно – коначно и погледао.
Већ сам знао да филмови прављени по књигама имају тенденцију да буду лоши, чак и ако су књиге изванредне, што је доказала Џексонова трилогија Господар Прстенова, али сам ипак, без таквих предрасуда, сео да погледам први део Хобита и надао се да ће да буде добар филм. Почео је добро, али сам убрзо схватио да се ради о “још једној холивудској продукцији”. Вероватно апсолутно најлошији тренутак је онај када Гандалф води дружину патуљака ка Капији гоблина. Уф… Шта је то било? Пародија платформских PC игара 80-тих? Која је поента тих сцена? Каквав значај имају у сценарију?
Због моје љубави према књизи, стварно сам желео да ми се допадне филм, али не, није. Заудара. Први део Џексонове Хобит трилогије је инфантилна комедија, направљена за децу. Може да задовољи и друге, наравно, али то је очигледно филм направљен за децу. Кроз цео филм се провлачи исти образац, глупе, претеране, нереалистичне сцене борби (тј. “холивудске сцене борби”), Гандалф спашава ствар, затим нешто сентименталних дијалога, па све наново. Гандалфа још увек игра педер. Немате осећај да гледате Хобита, већ као да “Shang-Hai’ed” дете помаже дружини похлепних, ружних и глупих Јевреја, да украду нечије злато.
Патуљци или кловнови?
Књигу волим и ако нађем времена, мислим да ћу да је прочитам поново. Толикин је био геније, стварно ми не треба да његов рад “интерпретира” неки холивудски тим филмаџија. Мој ум функционише добро и слике које ствара унутар моје главе, док читам књиге, су увек много боље него оне на филму. Моћ маште је фантастична, не треба да је потцењујемо, игноришемо, а ни потискујемо.
Када је паганско дете улазило у пећину или у загробну хумку у стара времена, једноставни цртежи на зиду су били довољни да створе живе слике у његовој глави; оно није видело само грубе линије цртежа налик животињи; видело је покрет, живо створење, чак их је и чуло! Видело је нешто што се невиђа на другом месту у његовом свету. Морало је да се избори са страхом са којим га је његов ум пун маште ударио, када је видело ове слике.
Када је одрастао пагански човек лежао под ведрим ноћним небом, он није видео само звезде, већ дух васељене, дисање и кретњу свемира; значење живота! Видео је и именовао сазвежђа које још увек носе иста имена, која је он дао. Видео је вечност – помоћу само својих чула и свог ума, који је интерпретирао та чулна опажања.
Данас смо сувише заузети гледањем у ништавило, због тога што смо заведени. Дивне приче, као што је Хобит и Господар Прстенова, написане од стране европљана, користе се да преусмере пажњу наших умова ка тоталним глупостима; у позадини, иза наших леђа, када погледамо на другу страну, кретени из јеврејске гомиле напорно раде на стављању окова ропства на наше зглобове.
Уштедећу новац када други део изађе.
Варг Викернес
Хобит је била прва књига коју сам својевољно прочитао. Направила је велики утисак на мене; прожета је митологијом и има дубок значај – чак и на религиозно-духовном нивоу, који у то време нисам могао да схватим на прави начин. Данас увиђам колико је ова прича слична паганском обреду иницијације, у коме дете (хобит) путује у пећину (Капија гоблина) и кроз мрачну шуму (Мирквуд), где се суочава са својим највећим страховима (Шмауг) – и превазилази их. Улази у свет мртвих (Самотна гора) и добија своју Хамингју. Змајево злато је метафора: стварно благо је Част. Aurum nostrum, non est aurum vulgi (“Наше злато није као злато обичних људи”). Билбо постаје човек.
Нравно, не даунлоудујем филмове нелегално, а никада не идем у биоскоп, тако да сам морао да сачекам неко време да погледам екранизацију Хобита. Случајно сам спазио DVD у продавници и купио сам га, наравно – коначно и погледао.
Већ сам знао да филмови прављени по књигама имају тенденцију да буду лоши, чак и ако су књиге изванредне, што је доказала Џексонова трилогија Господар Прстенова, али сам ипак, без таквих предрасуда, сео да погледам први део Хобита и надао се да ће да буде добар филм. Почео је добро, али сам убрзо схватио да се ради о “још једној холивудској продукцији”. Вероватно апсолутно најлошији тренутак је онај када Гандалф води дружину патуљака ка Капији гоблина. Уф… Шта је то било? Пародија платформских PC игара 80-тих? Која је поента тих сцена? Каквав значај имају у сценарију?
Због моје љубави према књизи, стварно сам желео да ми се допадне филм, али не, није. Заудара. Први део Џексонове Хобит трилогије је инфантилна комедија, направљена за децу. Може да задовољи и друге, наравно, али то је очигледно филм направљен за децу. Кроз цео филм се провлачи исти образац, глупе, претеране, нереалистичне сцене борби (тј. “холивудске сцене борби”), Гандалф спашава ствар, затим нешто сентименталних дијалога, па све наново. Гандалфа још увек игра педер. Немате осећај да гледате Хобита, већ као да “Shang-Hai’ed” дете помаже дружини похлепних, ружних и глупих Јевреја, да украду нечије злато.
Патуљци или кловнови?
Књигу волим и ако нађем времена, мислим да ћу да је прочитам поново. Толикин је био геније, стварно ми не треба да његов рад “интерпретира” неки холивудски тим филмаџија. Мој ум функционише добро и слике које ствара унутар моје главе, док читам књиге, су увек много боље него оне на филму. Моћ маште је фантастична, не треба да је потцењујемо, игноришемо, а ни потискујемо.
Када је паганско дете улазило у пећину или у загробну хумку у стара времена, једноставни цртежи на зиду су били довољни да створе живе слике у његовој глави; оно није видело само грубе линије цртежа налик животињи; видело је покрет, живо створење, чак их је и чуло! Видело је нешто што се невиђа на другом месту у његовом свету. Морало је да се избори са страхом са којим га је његов ум пун маште ударио, када је видело ове слике.
Када је одрастао пагански човек лежао под ведрим ноћним небом, он није видео само звезде, већ дух васељене, дисање и кретњу свемира; значење живота! Видео је и именовао сазвежђа које још увек носе иста имена, која је он дао. Видео је вечност – помоћу само својих чула и свог ума, који је интерпретирао та чулна опажања.
Данас смо сувише заузети гледањем у ништавило, због тога што смо заведени. Дивне приче, као што је Хобит и Господар Прстенова, написане од стране европљана, користе се да преусмере пажњу наших умова ка тоталним глупостима; у позадини, иза наших леђа, када погледамо на другу страну, кретени из јеврејске гомиле напорно раде на стављању окова ропства на наше зглобове.
Уштедећу новац када други део изађе.
Превео са енглеског Александар Маслар
http://thecallofthule.wordpress.com/2013/12/25/%D1%85%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%82/
http://thecallofthule.wordpress.com/2013/12/25/%D1%85%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%82/
Нема коментара:
Постави коментар