Сећањa на Зеленило
13/04/2013
Варг Викернес
Изворни текст
Иако сам као дете живео на разним местима, око пет година проведених у Odinsvei (“Одиновој улици”), најчешће сматрам својим детињством. Иако сам трпео менталну тортуру у обданишту и основној школи док сам тамо живео, већина мојих успомена из Odinsveia су догађаји са улице, из те области уопште. Цветна пољана на крају пута. Литица, уз коју су само најбољи планинари међу нама могли да се успењу. Језеро, на коме смо се клизали зими. Мала шума. Брда. Дрвеће са воћкама и малине. Хиподром са шталама.
Временом, цветна пољана је претворена у пут. Језеро је исушено и претворено у мочвару, на којој су саградили редове стамбених зграда. Шума је посечена и направљен је паркинг и индустријска зграда. Хиподром је затворен, штале су остављене да трулу и да се распадају. Све се ово догодило за само пар година. И то називају “напретком”.
Од свег растиња на свету, дрвеће волим највише. Оно је толико лепо и… чудно; као да су стабла споне овог света, као да држе све на окупу, да се не распадне; корење у тлу, стабљике у нашем свету, а гране са лишћем се протежу у небо. Три света у једном бићу.
Тужно је видети како целе шуме нестају, скоро преко ноћи. Тада се сетим једне ствари: прошле године сам посадио тринаест стабала, на нашем имању. Јабуке, шљиве, трешње, брескве, кајсије и тисе (као и доста жбунова). Дубоке и прилично широке рупе, ископао сам са ашовом. Затим сам једноставно ставио младице у зeмљу, прекрио њихово корење са мало земље и дао им мало воде. То је било то. Да, копање по сунцу јесте било напорно, али ми је требало мање од једног дана за све ово – и пре свега, засадио сам тринаест стабала на нашем имању. Ово сам урадио чак и пре него што сам почео да копам темељ за нашу кућу. Некако, дрвеће долази пре свега. И има смисла, оно је на првом месту.
HailaR WîdanaR!
Превео са енглеског Александар Маслар
http://thecallofthule.wordpress.com/2013/12/19/%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9Aa-%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE/
13/04/2013
Варг Викернес
Изворни текст
Иако сам као дете живео на разним местима, око пет година проведених у Odinsvei (“Одиновој улици”), најчешће сматрам својим детињством. Иако сам трпео менталну тортуру у обданишту и основној школи док сам тамо живео, већина мојих успомена из Odinsveia су догађаји са улице, из те области уопште. Цветна пољана на крају пута. Литица, уз коју су само најбољи планинари међу нама могли да се успењу. Језеро, на коме смо се клизали зими. Мала шума. Брда. Дрвеће са воћкама и малине. Хиподром са шталама.
Временом, цветна пољана је претворена у пут. Језеро је исушено и претворено у мочвару, на којој су саградили редове стамбених зграда. Шума је посечена и направљен је паркинг и индустријска зграда. Хиподром је затворен, штале су остављене да трулу и да се распадају. Све се ово догодило за само пар година. И то називају “напретком”.
Од свег растиња на свету, дрвеће волим највише. Оно је толико лепо и… чудно; као да су стабла споне овог света, као да држе све на окупу, да се не распадне; корење у тлу, стабљике у нашем свету, а гране са лишћем се протежу у небо. Три света у једном бићу.
Тужно је видети како целе шуме нестају, скоро преко ноћи. Тада се сетим једне ствари: прошле године сам посадио тринаест стабала, на нашем имању. Јабуке, шљиве, трешње, брескве, кајсије и тисе (као и доста жбунова). Дубоке и прилично широке рупе, ископао сам са ашовом. Затим сам једноставно ставио младице у зeмљу, прекрио њихово корење са мало земље и дао им мало воде. То је било то. Да, копање по сунцу јесте било напорно, али ми је требало мање од једног дана за све ово – и пре свега, засадио сам тринаест стабала на нашем имању. Ово сам урадио чак и пре него што сам почео да копам темељ за нашу кућу. Некако, дрвеће долази пре свега. И има смисла, оно је на првом месту.
HailaR WîdanaR!
Превео са енглеског Александар Маслар
http://thecallofthule.wordpress.com/2013/12/19/%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9Aa-%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE/
Нема коментара:
Постави коментар