Потрошени
Варг Викернес
Свако ловачко-сакупљачко племе (или већа породица) у каменом добу, самостално је производило све што му је било потребно: одећу, оружје за лов, прибор за кување, шаторе, опрему за пецање, све што вам пада на памет. Чини се да су то радили веома добро. Ако верујемо археолошким доказима, неки од њих су били прави експерти –стрпљиво су правили своје предмете како би били и лепи и корисни.
Производи из каменог доба:
Човек каменог доба (Ötzi):
Са пољопривредом је дошла и специјализација. Различите породице су постајале стручне у само једној вештини или уметности и фокусирале су се на то да постану добри у само тој једној ствари. Вештина се преносила са оца на сина, са мајке на ћерку. Били су веома поносни на оно што су правили.
Производи из бронзаног и гвозденог доба:
Данас је правило да ништа не производимо сами, већ да пустимо неке јадне азијске робове, који раде по цео дан за бедну цркавицу, да избљују потрошачка добра која стално морају да се мењају, због тога што су толико јадног квалитета да уопште не трају. Нико се не поноси оним што прави, због тога што чак иако допринесу производњи предмета, то је само оно што раде како би добили плату. Није их брига за производ или његов квалитет, све док примају месечни чек од плате.
Неки “неопходни” и “високо-квалитетни” данашњи производи и како их праве:
Ипак, мислимо да смо бољи данас, него што смо били у прошлости. Ми смо прави робови, радимо као робови за друге, да би смо добили плату, од које купујемо ђубре направљено од стране других робова, због тога што нам то ђубре треба да би преживели – или зато што само мислимо да нам треба. Купујемо кола јер нам требају да бисмо ишли на посао (тј. да робујемо). Купујемо кухињски прибор, зато што нам треба за кување. Купујемо и одећу, јер нам је и она потребна. Мада, све што купујемо је углавном ђубре; кола се производе са намером да трају три, можда највише пет година, тако да морамо да купимо нова после тог периода. Многи одевни предмети су толико јадног квалитеета да изгледа као да су направљени само за једно ношење.
Бар моја жена и ја више једноставно не желимо ишта да купујемо; толико нам је мука од овог потрошачког тренда, да покушавамо да нађемо алтернативе за све што можемо. Фрижидер је ђубре, шта да радимо по том питању? Можда бисмо требали да нађемо алтернативни начин за складиштење хране? Тако да смо почели да усољавамо месо, баш као што су радили у прошлости. Почели смо да гајимо сопствено поврће, у нади да ћемо морати да купујемо мање полу-трулог (и вероватно генетски-модификованог и јако отровног) поврћа из радњи. Планирамо да купимо пилиће, за производњу јаја, као и зечеве – за додатне протеине, ако затреба. Купујемо скупљу одећу, коју су направиле жене у Европи, квалитет и материјали су много бољи, одећа траје бар десет пута више од оне “made in China”. Набавили смо и веома доброг пса чувара, да нас упозори на време када олош из града покуша да дође у нашу кућу, када им тамо понестане хране и чисте воде – а то ће да се деси, пре или касније, када све почне да се руши. Направили смо залихе свега за шта мислимо да нам може затребати у кризним временима, а очекујте да ће та времена доћи и да ће трајати дуго. Више не верујемо да ће овај систем да траје, из разлога што не може више да се одржи – дефинитивно не би ни требало. На крају крајева, са добродошлицом ишчекујем његов пад.
Спреман сам на све.
Да ли сте и ви спремни?
HailaR WôðanaR!
Превео са енглеског Александар Маслар
http://thecallofthule.wordpress.com/
Варг Викернес
Свако ловачко-сакупљачко племе (или већа породица) у каменом добу, самостално је производило све што му је било потребно: одећу, оружје за лов, прибор за кување, шаторе, опрему за пецање, све што вам пада на памет. Чини се да су то радили веома добро. Ако верујемо археолошким доказима, неки од њих су били прави експерти –стрпљиво су правили своје предмете како би били и лепи и корисни.
Производи из каменог доба:
Човек каменог доба (Ötzi):
Са пољопривредом је дошла и специјализација. Различите породице су постајале стручне у само једној вештини или уметности и фокусирале су се на то да постану добри у само тој једној ствари. Вештина се преносила са оца на сина, са мајке на ћерку. Били су веома поносни на оно што су правили.
Производи из бронзаног и гвозденог доба:
Данас је правило да ништа не производимо сами, већ да пустимо неке јадне азијске робове, који раде по цео дан за бедну цркавицу, да избљују потрошачка добра која стално морају да се мењају, због тога што су толико јадног квалитета да уопште не трају. Нико се не поноси оним што прави, због тога што чак иако допринесу производњи предмета, то је само оно што раде како би добили плату. Није их брига за производ или његов квалитет, све док примају месечни чек од плате.
Неки “неопходни” и “високо-квалитетни” данашњи производи и како их праве:
Ипак, мислимо да смо бољи данас, него што смо били у прошлости. Ми смо прави робови, радимо као робови за друге, да би смо добили плату, од које купујемо ђубре направљено од стране других робова, због тога што нам то ђубре треба да би преживели – или зато што само мислимо да нам треба. Купујемо кола јер нам требају да бисмо ишли на посао (тј. да робујемо). Купујемо кухињски прибор, зато што нам треба за кување. Купујемо и одећу, јер нам је и она потребна. Мада, све што купујемо је углавном ђубре; кола се производе са намером да трају три, можда највише пет година, тако да морамо да купимо нова после тог периода. Многи одевни предмети су толико јадног квалитеета да изгледа као да су направљени само за једно ношење.
Бар моја жена и ја више једноставно не желимо ишта да купујемо; толико нам је мука од овог потрошачког тренда, да покушавамо да нађемо алтернативе за све што можемо. Фрижидер је ђубре, шта да радимо по том питању? Можда бисмо требали да нађемо алтернативни начин за складиштење хране? Тако да смо почели да усољавамо месо, баш као што су радили у прошлости. Почели смо да гајимо сопствено поврће, у нади да ћемо морати да купујемо мање полу-трулог (и вероватно генетски-модификованог и јако отровног) поврћа из радњи. Планирамо да купимо пилиће, за производњу јаја, као и зечеве – за додатне протеине, ако затреба. Купујемо скупљу одећу, коју су направиле жене у Европи, квалитет и материјали су много бољи, одећа траје бар десет пута више од оне “made in China”. Набавили смо и веома доброг пса чувара, да нас упозори на време када олош из града покуша да дође у нашу кућу, када им тамо понестане хране и чисте воде – а то ће да се деси, пре или касније, када све почне да се руши. Направили смо залихе свега за шта мислимо да нам може затребати у кризним временима, а очекујте да ће та времена доћи и да ће трајати дуго. Више не верујемо да ће овај систем да траје, из разлога што не може више да се одржи – дефинитивно не би ни требало. На крају крајева, са добродошлицом ишчекујем његов пад.
Спреман сам на све.
Да ли сте и ви спремни?
HailaR WôðanaR!
Превео са енглеског Александар Маслар
http://thecallofthule.wordpress.com/
Нема коментара:
Постави коментар