Знање Руна
Варг Викернес
Реч “руна” се преводи као “тајна” или “шапутање тајне”. Руна је тајна и било која тајна се може назвати руном. Када се у митовима говори о рунама, никада се не мисли о знаковима, који су нама познати као Futhark (по првих шест слова писма).
Ипак, они су користили знакове урезане на комадићима дрвета за доношење одлука, што је био веома практичан начин да се одреди неки исход: бацали су их као коцкице. Човек који верује својојХамингји може сигурно да пусти да случај одлучи. Из “De Origine et situ Germanorum” Корнелија Тацита:
”Њихова уобичајена процедура прорицања је једноставна. Исеку грану са ораховог дрвета и исеку је на комадиће. Ове означавају са различитим знаковима и бацају их на комад беле тканине. Затим, главни свештеник, ако је званична консултација, или отац фамилије, ако је приватна, нуди молитве боговима и тражи три комадића која су небеса изабрала, један по један и према томе који је знак на њима, износи своје тумачење. Ако бацање не дозволи одлуку, тог дана се не разматра ствар која је у питању. Ако дозволи, разматрање се наставља даље предвиђањем”.
Ово је био начин да случај одлучи, када човек није био сигуран шта да уради, или шта је исправно и праведно, или када се људи нису слагали око нечега, а желели су објективно треће мишљење о томе. Ми још увек радимо исто, најчешће бацајући новчић.
Руне су, као знакови моћи, биле гравиране на сечива мачева, како и на друге предмете, али ово није нешто што се везује искључиво за рунске знакове. Било који симбол, натпис, сложени петроглих или хиероглиф, или било шта слично, могли су да се користе за ову сврху. Једина ствар која је била битна је симболика.
Грчки метак за праћку, са крилатом муњом са једне стране и натписом DEXAI (“ево ти” или “хватај”) на другој. Из IV века пне:
Симболика руна нам је сасвим позната, али до издавања “Sorcery and Religion in Ancient Scandinavia” нико није на логичан начин повезао руне са божанствима скандинавског пантеона (а ни са строфама светих песама).
И проучавањем Futhark руна можете брзо да уочите најважнији европски ритуал, обред пролаза, описан у првој групи од осам руна; тишина (Auðhumbla) срушена оглашавањем Gjallarhorna (Ymira), имела (Bölþorn) коју прати особа која имитира Ôðinna, пут/јахање (Þôrra/Lokija) у тмину загробне хумке (Svartr), вредности које су примљене као поклони из креветеа под светим дрветом (Heimdallr) и радост и лепота коју човек постиже овим. Затим нова група од осам руна објашњава како је човек промењен (Ægir) због обреда пролаза (сада има Хамингју), наг пати од глади и хладноће када изађе из гроба средином јесени (Norns and Hel), али је охрабрен (од стране Freyje) да учествује у Дивљем лову на Зимске духове (Höðr) и путује (као Vâli) кроз шуму, у потрази за њима. Он ће украсти њихово здравље (и постати ulfheiðinn или berserkr ) и (као Vîðarr) осветити смрт Летњих духова и протерати их користећи ватру (Sôl). Следћа група од осам објашњава како се боре у Ragnaröku, рату између Летњих и Зимских духова (Tyr), у брезовој шуми (Jörð), трчећи или јашући (Mâni) кроз шуму, човек (Bôrr) изазива топљење леда (Bôrr) док пролеће долази и цвеће почиње да ниче (Freyr) и свет постаје светлији и топлији (Baldr), коначно све се враћа у нормалу (Âsgarðr).
На овај су начин могли да виде “будућност” користећи руне; све се ово догаћало сваке године, укључујући и наредну. Модерно “гатање” коришћењем руна, као да су тарот карте или нешто слично, сматрам веома дубиозним – и свакако искључиво модерним феноменом. Руне су се користиле за предвиђање, наравно, али не за прорицања која немају везе са судбином. Када је реч о судбини, мислим да је интерпретација Оливе Бреј, из “The Elder or Poetic Edda”, веома добра (страна VIII): “Судбина у германској митологији није судбина која се свети појединцу и налази се на путу човекове среће: то је бришућа сила света, ослобођена од стране прворођених бића, Јотуна и остваљена да делује у животу универзума. Не познаје ни један закон осим закона последице и не покорава се ни једном импулсу, осим импулсима природе.” На пример, могу да предвидим то, да ако бацим камен право напред да ће он да падне негде испред мене, тј. могу да предвидим исход на основу знања (нпр. да предвидим да ће Иран бити нападнут од стране Израела у неком тренутку у будућности), али било која врста предвиђања изван тога је пуко нагађање и нема корене ни у чему стварном – и не можете то да промените коришћењем руна.
Норне, које кроје људске судбине, обитавају поред Извора Мимир, загробне хумке, где човек добија своју Хамингју и “мрежа” коју оне плету се заснива на ономе што је било, на његовим претходним животима. Оно што ће да буде је базирано на ономе што је било. Urðr (“част”, “поштовање”), Verðandi (“долазак”) и Skuld (“кривица”) су прошлост, оно што се дешава услед прошлости и оно што ће се десити услед прошлости.
Што се тиче чудака који користе руне као моделе за неку врсту јога вежби или као објекте концентрације за своју медитацију, мени то не смета, али то нема никакве везе са рунским знањем наших предака. Што се тиче руна, треба да се спустимо на земљу и да схватимо да су оне знакови, баш као и други и веома су корисне што се тиче разумевања наших предака и њихове религије, али нема ничег “магичног” у вези са њима што не можемо да нађемо и у другим европским симболима. Треба да их ценимо због онога што јесу, симболи различитих сила у нашој васељени и да се тиме и задовољимо. Био бих срећан да урежем три руне на свој мач, због симболичког ефекта, али бих исто тако могао да угравирам неки други симбол, као што је муња, целу реч (“Умри!” или можда “Крвари!”) или можда слику Сунца које би пржило ране мојих непријатеља…
Ми нисмо сујеверни јудео-хришћани, који се плаше свега што живот има да понуди. Ми нисмо будале. Ми нисмо ни слепи ни глуви. Можемо да ценимо праве ефекте симболизма (право чаробњаштво!) и уживамо у естетској лепоти руна, као и у њиховој повезаности са нашим часним прецима, али морамо то да радимо са обе ноге на земљи. HailaR WôðanaR!
1. Ek wargaR skanþinawio warga haite (“Ја, прогнаник из Скандинавије, зван Варг”).
Превео са енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар