Балдур – Блистави Бели Бог Просветљења
Варг Викернес
За почетак мало одговарајуће музике,Tangerine Dream, Ricochet.
Пре око 29 година, доживео са искуство које ме је променило. Скијао сам веома брзо низбрдо, када сам одједном угледао скакаоницу, направљену од снега, право испред мене. Нисам знао да је ту направљена, а скијао сам толико брзо да није било шансе да је избегнем. Пре него да пређем пеко ње и будем одбачен у ваздух, једноставно сам прошао право кроз њу – али на моје изненађење ипак сам био одбачен у ваздух. Да, напустио сам своје тело. Ушао сам у потпуно тих и удобан свет. Видео сам како моје тело лети кроз ваздух, окреће се као на веома успореном снимку, да би одлетео горе, у светлост, која ме је на крају потпуно окружила. Било је сјајно, али не и заслепљујуће. Није било ни топло ни хладно, само савршено удобно. Не знам колико дуго сам био тамо, због тога што сам био у краљевству без времена, или пре изван времена. Знам да ово звучи чудно али тако сам се осећао; осећао сам да ми се светлост смеши и да ме грли. Био сам савршено безбедан, без брига, једноставно срећан. Али сам у исто време био свестан да нећу моћи ту да останем заувек. Затим сам пао. Одједном сам седео на врху мог тела, на самој глави и схватио сам да је моје тело устало из снега и направило пар корака, пре него што је поново пало на колена. Све се још увек дешавало успорено, али се време убрзавало и могао сам да чујем вриске бола у даљини. Моје сопствено тело је вриштало, ту доле. Затим је моје тело скинуло кацигу. Звуци су постали јаснији и време се вратило у нормалну брзину. Све се претворило у црвено – од крви. Вратио сам се назад у тело и видео сам брата како стоји поред мене. Кратко сам му рекао: “Не дозволи да ме мајка види оваквог”, због тога што сам знао да сам у нереду и да би се преплашила да ме је видела у таквом стању. Сломио сам десни део виличне кости, али већина крви је долазила из ране проузроковане штапом за скијање, који ми је пробушио лице (могао сам да избацим језик кроз велику рупу на лицу). Цела ствар је прошла без да сам осетио физички бол.
Наравно, питао сам се шта је ово искуство стварно значило и прочитао сам неколико књига о сличним догађајима, али у једном тренутку задовољио сам се највише научним објашњењем; мој мозак ме је заштитио од овог болног искуства, пребацујући моју свест у део мозга где нисам осећао бол и све што сам видео је у суштини била илузија – или пре халуцинација. Уопште нисам ни напуштао тело. Уопште нисам видео нешто стварно. То је био само одбрамбени механизам, који се активирао како би ме заштитио од боли.
Оно што ме ипак копка су сведочења оних који су доживели слична искуства и видели ствари које њихово тело заправо не би могло да види, или чак чули ствари изговорене у оближњој просторији. Како би било који мозак могао да уради тако нешто? Још једна ствар је чињеница да су током свих раздобља људи причали ако не исте, онда бар веома сличне приче; напуштали су своја тела, били у удобном белом светлу изван тела и затим се враћали у живот који је заувек промењен. И оно што је заједничко свима њима: више нису имали страх од смрти.
Ако погледате обред прелаза, стари европски ритуал иницијације, описан овде, овде и овде, можете лако да га повежете са овим искуствима. Тело (тј. одећа) бива симболично убијено (тј. обешено о дрво), или бар рањено копљем и особа којој је ово урађено напушта своје “тело” и улази у духовни свет краљевства мртвих. У овом краљевству учи нешто свето и важно од жене и после се поново “рађа”, као нови и бољи човек.
Природно, намеће се питање: шта ако су наши преци заправо базирали њихове ритуале на овим, после свега уобичајеним, искуствима близу смрти, која су и они доживљавали? Шта ако симболичан ефекат ритуала ради нешто особи исто као и “стварно” искуство близу смрти? Доживљавање овог ритуала, може да буде савршено свето и важно као и искуство близу смрти, самим тим и да има исти ефекат!
Сада, шта је тај ефекат? Шта ово искуство заправо може да уради човеку? Можда ништа, наравно, али зашто је онда било толико важно нашим прецима да пролазе кроз овај обред? Можда их је ово искуство повезивало са светом духова? Можда је активирало способност или чуло које лежи скривено у свим Европљанима – чуло које смо сви имали када смо били чисти Неандерталци, које сада мора да буде активирано? Можда активира интуицију, као шесто чуло? Можда само уклања страх од смрти? Можда омогућава савременом европском човеку да постане више онакав какав би требао да буде? Шта год да је то било, осећам да сам тим просвећен, а свакако се не плашим смрти – ни сопствене а ни смрти других. Осећам се благословљеним; да ми помаже, подржава и води… нешто добро. Божанска сила. Божанства. Богови! 
Па ако ништа друго, сада знате зашто сам ја (Бурзум) толико фокусиран на путовање у краљевство смрти, на смрт Балдура, на Балдура (=Брагија) и Идун (=Нану). Осећам да је Балдур (“блиставо бело тело”, “лопта”) оно светло које је окружило једанаестогодишњег дечака и оставило огроман утисак!
HailaR BalðuR! HailaR Îþund! HailaR WôðanaR!
Превео са енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар