Сенке Ума
Варг Викернес
Некада давно, био сам фан класичне музике који је постао Iron Maiden фан, trash метал фан, death metal фан и музичар и коначно black metal музичар. Оно што ме је водило овим путем је меланхолична атмосфера, агресија и енергија музике. Још увек волим класичну музику и Iron Maiden, посебно њихов “Somewhere in Time” албум, али trash и death metal су изгубили своју драж у тренутку када сам открио нешто боље – 1991 године.
Ово нешто боље се звало “black metal”, име које је дао Еуронимус, поVenom албуму. У том тренутку то је било нешто сасвим ново; у почетку је то био музички стил, али и револт против комерцијалне природе и недостатка оригиналности death metal-а. Тзв. black metal бендови су требали да буду посебни, сваки на свој начин. Сваки је требало да донесе нешто јединствено и посебно на сцену. Ако нису то радили, нису били “прави”, тј. нису били вредни black metal етикете.
Darkthrone су имали њихов сатанистички имиџ; Burzum је имао имиџ мрачне фантазије. Mayhem у том тренутку нису имали чиме да се похвале, још увек су требали да издају свој први прави албум (“Deathcrush” је био тотално с***е), али су имали Еуронимуса, па су се наравно сматрали “правим”. Immortal нису били “прави” и звали су своју музику “holocaust metal”, а из страха од Еуронимуса и његове реакције, почели су да користе black metal етикету.
Darkthrone и Burzum – једина два бенда који су издали албум почетком 1992. – су били сувише успешни да би потрајали у овом. Као што је и могло да се очекује, када неки бендови постану успешни и други желе да буду део истог, у то време новог, музичког правца – да, они су видели све ово као музички правац. Тако да је black metal постао музички правац и могли смо да видимо надолазак хорде плагијаторских бендова;Emperor, Enslaved, Gorgoroth и други, почели су да свирају музику веома сличну музици Darkthrone-а и Burzum-а. У почетку је Еуронимус покушао да заустави ово, чак је и посетио неколико бендова и претио им не би ли их натерао да престану, али наравно то је било узалудно.
Сцена је била у метежу и у успеху Burzum-а – који је имао потписан уговор са Еуронимусовом издавачком кућом – Еурониумус је видео прилику да преокрене свој, до тада неуспешан бизнис у нешто профитабилно и почео је да потписује уговоре са плагијаторским бендовима. Он их је видео као сигурне савезнике у свом “рату” против помодних death metal бендова.
Лично, није ми се свидело то што су други бендови покрали мој музички стил, али радије него да идем около љут због овога, једноставно сам измислио нешто ново – поново. “Filosofem” албум је изашао почетком 1993. и требао је да буде “anti-black metal” албум. Желео сам да покажем плагијаторима да не морамо сви да звучимо исто; можемо сви да радимо своју ствар. Као што сам ја радио.
“Наравно” ово је тотално пропало и одједном су сви бендови почели да стварају музику која је звучала као она на “Filosofem-u” и одустао сам….
Али наравно, био сам будала; бендови не краду музику других, осим ако је не плагирају; бендови који су нас пратили, нису били плагијатори. То си били само креативни клинци, који су билиинспирисани музиком других, који су променили и побољшали музику којом су били инспирисани. Уместо да будем увређен, требао сам да будем поносан што сам инспирисао друге да стварају музику. Већином добру музику, сигуран сам. Мада не знам; био сам довољно будаласт да чак и покушам да послушам било шта од те музике. Мој ум је био затворен. Моје срце је било затворено.
Један од разлога за ово је био и тај да је временом Burzum не само инспирисао друге да стварају добру музику, већ је и коришћен или пре злоупотребљен од неких снага које су претвориле death metal у нихилистичко с***е, промовисане су само негативне ствари – интензивно.
Наравно, као Европљанин у срцу, нисам желео да имам никакву улогу у томе, па сам непрестано изражавао свој презир. Идеја да су моји креативни напори и моје име корошћени за промовисање нихилистичког покрета, била је веома увредљива за мене. Наравно и да сам имао право да се овако осећам.
Повремено урадим добру ствар, с времена на време низ речи које имају смисла изађе из мојих уста, али углавном сам још увек иста стара будала, која је била увређена када се другима свидела њена музика 1992., па када сам покушао да изразим свој презир према извртању и изопачењу black metala током свих ових година, нисам успео да будем јасан у томе да заправо не мислим лоше о појединцима којима се свиђа тзв. black metal музика. Зашто бих? Такорећи, ми смо сви изгубљене душе у умирућем свету, којима је друштво у коме живимо стргнуло сав духовни живот и енергију и које су остављене да их саме нађу. Док напредујемо ми се спотичемо, падамо и поново устајемо, а black metal, иако је празан и шупаљ као и већина ствари у овом свету, заправо је добар улаз у Божанску светлост. Ако ништа друго, black metal је за многе био начин за налажење правог значења, позитивног усмерење и новог живота.
Како ја то видим, они који бивају занесени агресијом, меланхолијом и/или хармоничном атмосфером black metala, на путу су да постану бољи и већ су бољи од осталих. Не желим да осећате да мислим лоше о вама када говорим лоше о данашњем black metalu. Мени се не свиђа black metal начин живота (нити начин било који други метал начин живота), али то не значи да имам било шта против оних који су се нашли у њему.
Ја више не свирам метал музику, тако да очигледно не говорим ово из комерцијалних разлога. Само мислим да добијамо довољно с***а од света у коме живимо, нема разлога да додајемо на ту гомилу.
HailaR WôðanaR! HailaR BalduR!
Превео са енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар