Чаробњак и Бог
Варг Викернес
Изворни текст
Пре много времена, наши преци су практиковали оно што бисмо ми данас назвали чаробњаштвом: бацали су чини како би утицали на духове природе. Неки су били бољи у овоме од других и годишња такмичења су организована како би се осигурало то да племе у сваком тренутку има чаробњака-краља и чаробницу-краљицу који највише одговарају тој улози. Краљ је биран према његовим вештинама, интелигенцији и добром здрављу. Краљица је бирана према њеном невиношћу, стрпљењу и лепоти.
За овај Мајски пар и Мајска такмичења знамо из бајки, митологије и традиционалних песама.
Временом је постало јасно да чаробњачке чини не делују увек, па су се нека друштва променила: пре него да се ослањају на чаробњакове вештине бацања чини, почели су да се обраћају духовима директније. Када се то дешавало, хемафродитски духови су антропоморфизовани и дато им је име и пол: тако да је дух муње назван “Муња” (“Lightning”), у Скандинавији Локи (“lightning”, од ПИЕ корена *luk-), дух грома је назван “Громовник” (“Thunderer”), у Скандинавији Тор (Þórr), итд. Врсте дрвећа и животиња са којим су изворно ови духови повезивани, претворени су у особине божанстава. Тако да се Торов храм налазио у близини храстовог дрвета, а његове кочије су вукле козе. Фрејин храм се налазио у близини трешњиног дрвета, а њене кочије су вукле мачке. И тако даље.
Ипак, идеја чаробњаштва (симпатичког чаробњаштва) још увек је прожимала све друштвене нивое, па да би добио божанске моћи, човек – тј. свештеник и свештеница – је представљао божанство. На пример, облачећи се као богиња, имитирајући је, узимајући њено име, девојчица би постајала богиња и самим тим би и добијала њене моћи. Тако да су богови и богиње у храмовима били веома стварни: били су лично присутни! Слушали су молитве људи, јели жртвоване животиње, лечили повређене, били ношени или вожени по пољима како би их благосиљали, итд. Божанства су била стварна! Чаробњак-краљ и чаробница-краљица су замењени богом-краљем и богињом-краљицом, али се у суштини нису много променила.
Годишња такмичења су се још увек организовала, како би се обезбедило то да племе, у сваком тренутку, има бога-краља и богињу-краљицу који су најодговарајући тој улози. Краљ се још увек бирао на основу вештина, снаге, интелигенције и доброг здравља. Краљица се још увек бирала на основу невиности, стрпљења и лепоте.
Победницима ових годишњих такмичења давана је јабука. Старији човек није имао шансе да победи на такмичењу типа Олимпијских игара, против млађих и јачих мушкараца, а старија девојка није могла да победи у такмичењу лепоте, против млађих и лепших девојака. Тако да су божанства била заувек млада, уз помоћ Идуниних (Íðunn’) јабука.
Постови у вези са овом темом овде и овде.
http://thecallofthule.wordpress.com/2014/06/01/%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B1%D1%9A%D0%B0%D0%BA-%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3/
Варг Викернес
Изворни текст
Пре много времена, наши преци су практиковали оно што бисмо ми данас назвали чаробњаштвом: бацали су чини како би утицали на духове природе. Неки су били бољи у овоме од других и годишња такмичења су организована како би се осигурало то да племе у сваком тренутку има чаробњака-краља и чаробницу-краљицу који највише одговарају тој улози. Краљ је биран према његовим вештинама, интелигенцији и добром здрављу. Краљица је бирана према њеном невиношћу, стрпљењу и лепоти.
За овај Мајски пар и Мајска такмичења знамо из бајки, митологије и традиционалних песама.
Временом је постало јасно да чаробњачке чини не делују увек, па су се нека друштва променила: пре него да се ослањају на чаробњакове вештине бацања чини, почели су да се обраћају духовима директније. Када се то дешавало, хемафродитски духови су антропоморфизовани и дато им је име и пол: тако да је дух муње назван “Муња” (“Lightning”), у Скандинавији Локи (“lightning”, од ПИЕ корена *luk-), дух грома је назван “Громовник” (“Thunderer”), у Скандинавији Тор (Þórr), итд. Врсте дрвећа и животиња са којим су изворно ови духови повезивани, претворени су у особине божанстава. Тако да се Торов храм налазио у близини храстовог дрвета, а његове кочије су вукле козе. Фрејин храм се налазио у близини трешњиног дрвета, а њене кочије су вукле мачке. И тако даље.
Ипак, идеја чаробњаштва (симпатичког чаробњаштва) још увек је прожимала све друштвене нивое, па да би добио божанске моћи, човек – тј. свештеник и свештеница – је представљао божанство. На пример, облачећи се као богиња, имитирајући је, узимајући њено име, девојчица би постајала богиња и самим тим би и добијала њене моћи. Тако да су богови и богиње у храмовима били веома стварни: били су лично присутни! Слушали су молитве људи, јели жртвоване животиње, лечили повређене, били ношени или вожени по пољима како би их благосиљали, итд. Божанства су била стварна! Чаробњак-краљ и чаробница-краљица су замењени богом-краљем и богињом-краљицом, али се у суштини нису много променила.
Годишња такмичења су се још увек организовала, како би се обезбедило то да племе, у сваком тренутку, има бога-краља и богињу-краљицу који су најодговарајући тој улози. Краљ се још увек бирао на основу вештина, снаге, интелигенције и доброг здравља. Краљица се још увек бирала на основу невиности, стрпљења и лепоте.
Победницима ових годишњих такмичења давана је јабука. Старији човек није имао шансе да победи на такмичењу типа Олимпијских игара, против млађих и јачих мушкараца, а старија девојка није могла да победи у такмичењу лепоте, против млађих и лепших девојака. Тако да су божанства била заувек млада, уз помоћ Идуниних (Íðunn’) јабука.
Постови у вези са овом темом овде и овде.
http://thecallofthule.wordpress.com/2014/06/01/%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B1%D1%9A%D0%B0%D0%BA-%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3/
Нема коментара:
Постави коментар