Тероризам у Француској, I део

Варг Викернес

Изворни текст

У уторак сам се пробудио нешто раније него обично. Обично устанем због тога што пас мора да врши нужду на нашем травњаку, око 7, али овог јутра пробудио ме је галсан прасак. Мање-више, скочио сам са кревета и видео да неко проваљује у нашу кућу. Добро је да сам моментално видео да је у питању полиција па нисам посегао за било каквим одбрамбеним средством, уместо тога сам дигао руке у вис и сачекао да полиција уђе. „То је само полиција“. Моја друга мисао је била: „Шта они траже овде? Да ли је могуће да разбијају цео улазни део само због мог блога?“. Нисам био сигуран да ли пуцају или само разбијају наш дневни боравак. После укупно три експлозије (за које се касније испоставило да су били пуцњи) и пуно ломљаве стакла и оквира врата, ушли су.

Моја трудна жена, несвесна још увек да се ради о полицији, покушала је да прекрије својим телом нашег најмлађег сина и – рекла ми је касније – хтела да дохвати своју 22 ЛР Браунинг пушку, када је схватила по мојој реакцији да је у питању полиција. Наш најмлађи син, који је те ноћи спавао у нашем кревету (због тога што нам је моја ташта била у посети), био је директно иза мене а испред цеви полицијских пушака.

Извините због дигресије, некад када купујете доњи веш добијете три пара гаћа у једном паковању и из неког разлога бар су једне у некој ужасној боји. Наравно да сам носио баш такав пар тог јутра. Пар упадљиво наранџастих гаћа. Пошто сам већ у више наврата био извлачен на улицу или у затворски ходник од стране норвешких полицајаца или затворских чувара, помислио сам како ћу бити фотографисан са својим стомачићем, проређеном косом, поцрнелим рукама које су у великом контрасту са мојим белим телом – носећи ужасне наранџасте гаће. (Свако би вероватно помислио да сам у ствари Холанђанин…)

Када сам комплетно завршио мој интелигентни низ мисли о наранџастим гаћама и свему осталом, полиција се попела уз степенице и – једноставно речено – ухапсила ме, лицем ка кревету са лисицама на леђима. На моје велико изненађење, ухапсили су и ставили лисице и мојој трудној жени, остављајући мог шокираног, најмлађег сина без заштите своје мајке. Доста  агената Француске унутрашње службе безбедности у цивилу су дошли и, очигледно њихов шеф, рекао је: „Да, то је Викернес“.

Улазна врата дневне собе после полицијске акције:

 

Захваљујући томе што је моја ташта била ту да се брине о нашој деци, нисам био забринут што се тога тиче. Чуо сам их како причају и како их ташта умирује. Дозвољено ми је – на моје велико изненађење – да обучем нешто одеће и речено да смо осумљичени за извршење или припремање извршења терористичког акта. После тога смо били под надзором док је полиција у цивилу претресала ствари у нашој канцеларији. Све у свему, претресли су целу кућу, конфисковали књиге, муницију и 5 резервних шаржера, рачунаре, УСБ стикове, хард дискове, пушке: 22 Ремингтон ЦЗ 527, 22 ЛР ЦЗ 457, 22 ЛР Браунинг, Бајкал сачмару са 12 патрона; 3 ваздушне пушке, ножеве за преживљавање, три лука са све стрелама, гладијус, сакс и два копља. Проверили су целу кућу и имање и са псима, али – наравно – ништа нису нашли. Такође су нашли и оружане листове за све пушке и муницију, као и дозволу моје жене за поседовање овог оружја.

Нису узели женин часопис о лову, ниједну од наших књига о камповању, опрему за пецање, књиге о првој помоћи, храну или било какву другу опрему за лов, преживљавање или камповање. (…)

После тога вратили су ме у дневну собу где сам видео да је мој најмлађи син повратио док га је баба држала у рукама и схватио да га је све ово веома потресло. Полицијска акције је била превише драматична за троипогодишњег дечака. Моја ташта је покушавала да га утеши. Очигледно, после свега, ситуација са децом и није била тако добра. Његова трудна мајка је смештена на столицу испред деце, са стављеним лисицама, крварећи из носа.

По нашем предњем травњаку је било паркирано мноштво полицијских аутомобила а агенти у цивилу су били посвуда. Стављена ми је капуљача на главу и брзо сам убачен у кола са још пола тима специјалаца. Моја жена је стављена у кола која су се кретала иза наших, са друго половином тима. Двоја кола су напустила имање и веома брзо кренула ка ауто-путу, којим су наставила да се крећу брзином од 160-170 км на час ка Брив-ла-Гаљарду. Полицајац је професионално маневрисао кроз саобраћај и сигурно смо стигли у Брив. Ставили су нас у одвојене ћелије. Знао сам да немају никакав разлог да би нас опужили за „тероризам“ али сећање на лоше искуство са норвешком полицијом ми се освежило у уму. Да ли и француска полиција намешта доказе? Да ли ће ме и они држати затвореног скоро годину дана пре него што ме изведу пред политизиран суд и проведу ме кроз некакву спрдњу од процеса? Још увек нисам знао па сам био забринут. Нажалост моја жена је исто била  умешана и наше троје деце је остављено да чека на наш повратак.

Видите Тероризам у Француској, II део  овде.

Видите Тероризам у Француској, II део  овде.

На срећу, полицајци су дали све од себе да уклоне стакло са пода и потрошили много времена како би били сигурни да нема делића стакла у ципелама које су дали нашој деци. Нешто стакла на поду, после усисавања дела пода око гомиле:

 

NB! Запамтите да ја немам Фејсбук профиле, дакле свако ко се претвара да је ја је преварант. Запамтите исто да је сваки Бурзум вебсајт осим burzum.org лажан, направљен од стране фанова или појединаца који ми не желе добро.

 Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/