Симпатичко Чаробњаштво
Варг Викернес
Изворни текст
Једна од ствари у којој сам највише уживао током читања Златне Гране сер Џејмса Фрејзера, сигурно је његов опис симпатичког чаробњаштва (тј. “магије”). Објашњава толико тога о толико много ствари, ако га читалац схвати на прави начин, схватиће и то да још увек верујемо у чаробњаштво. Из Википедије: “Неколико истраживања је потврдило да су чак и данас људи одржали веровање да су “неке особине прелазне, било на добар или лош начин”, слично симпатичкој магији, тако да чак и реплика гитаре познате личности може да постане фетиш.”
Из скандинавске митологије често сазнајемо о путовањима Одина (*WôðanaR), Локија (*Lukan), Хеимдала (*HaimadalþaR) или неког другог божанства и тврдим (у Sorcery and Religion in Ancient Scandinavia) да су то само описи високих фестивала. Такође сам објаснио и то да су божанства која су актери ових митова, заправо стварни људи који их подражавају.
Да, божанства не иду на ова путовања; људи обучени као божанства иду на њих. Људи који их подражавају иду. Радећи то човек постаје божанство, а када постане божанство добија и његове моћи. Подражавањем нечега што је добро и ви сами постајете добри.
Кроз Мајска такмичења, најбољи мушкарац и најбоља жена су бирани да постану Бог Неба и Богиња Земље. Када постану ова божанства, добијају све њихове моћи: мушке моћи Бог-Краљ, а женске Богиња-Краљица.
Обележја Бога-Краља су: чекић/секира/палица (првобитно камен) Тора (*ÞunaR-а), мач Локија (*Lukan-а) и круна/ореол Балдура (*BalðuR-а). Са чекићем доноси пресуду и обара криминалце друштва. Са мачем благосиља своје ратнике, преносећи им моћ Сунца (преко муње, тј. мача), стављањем мача на њихова рамена. Са круном осветљава свет и влада друштвом зналачки и праведно.
Белешка: судије и данас користе чекић за доношење пресуде. Краљеви и даље држе своја жезла (чекиће), мачеве и круне, као симболе своје моћи и положаја.
Када изгуби у Мајском такмичењу, Бог-Краљ мора да умре, да би се његове божанске моћи пренеле на новог победника. Неки мисле да се ово првобитно радило погубљавањем старог Краља, али бар у историјским временима, радило се тако што је нови Бог-Краљ засецао мачем дрвеног идола, који је представљао божанство, Бога Неба. На тај начин се убијао стари Бога-Краљ и његове моћи преносиле на новог победника. Када је то урадио, морао је да да обећање, у Скандинавији познато као “bragiløfte” (“обећање победника), да ће да учини неко херојско дело.
Ако би се мач заглавио у идолу, обично дрвеном стубу (=Irminsûl), нови победник је морао да га извуче (и све божанске моћи са њим), користећи само своју руку од мача. Ако не би успео, то би значило да су га духови одбили и да желе да буде замењен са другим победником. Тада је другопласирани на Мајском такмичењу могао да покуша и ако би успео да извуче мач из идола, постајао би нови Бог-Краљ, уместо претходног. Нови Бог-Краљ је морао да изведе херојско дело, које је обећао онај који је засекао идола. Наравно, управо ово се дешава у миту о Краљу Артуру, само што је у миту дрвени идол замењен каменом – и обећање оног који је усекао мач, било је то да ће да уједини Албион под својом владавином.
Логика је јасна: ако мач може да пренесе моћ Сунца на ратнике, тада може и да пренесе моћ идола (који симболише божанство) на победника.
Богиња-Краљица је опремљена котлом, пехаром или светим извором, сви који пију из њих биће благословени: здравији, лепши, јачи; за жене наравно и то да ће лакше да преживе порођај. Ово је наравно порекло “Светог грала” из артуријанских митова. Уопште нема везе са јудео-хришћанством и њиховим туђинским “спаситељем”.
Симпатичко чаробњаштво је универзални концепт: може да се нађе широм наше планете, у свим културама и религијама. Баш као што име Краља Артура (“медвед”) сугерише, порекло овог концепта налази се у Култу медведа: претходника свих религија из каменог доба.
Живимо у свету чаробњаштва, сви ми мање или више свесно користимо – или покушавамо да користимо – чаробњаштво, у свакодневном животу. Било да размишљамо на одређен начин, било нашим деловањем, или чак рецитовањем онога што су у суштини магичне формуле. Чак и они који се смеју при помену идеје о чаробњаштву, свакодневно покушавају да га користе… Веровање у чаробњаштво прожима наша друштва!
Вероватно бисмо требали да променимо нашу перспективу (у више Тулеанску перспективу…) и гледамо на наш свет и размишљамо о њему на различит (више чаробњачки) начин. Ако то радимо, не само да ћемо боље разумети природу чаробњаштва, већ ћемо и бити боље опремљени да овладамо њим и користимо га за изградњу хармоничнијих друштава: у складу са нашом божанском, духовном и чаробњачком природом.
Храмљемо везаних очију у сопствену пропаст, кроз таму коју шири окрутни култ Исуса, тако да више не видимо магију нашег света. Запленили су наше свете храмове, сада леже испод њихових храмова сенки. Наша божанства су изокренута у “свеце” и користе се за ширење отрова, срама и још веће конфузије. Оно духовно у нашем свету је удављено, маскирано и представљено нам од њихове стране као “сујеверје” и “грех”.
Чаробњаштво је одувек присутно у њиховом мрачном култу, мада не успевају и сами да га виде, али када није црно као коса њиховог туђег “спаситеља” и не ради против наше природе, забрањује се као зло, грешно, мрско и пакосно – иронично: све што они сами јесу.
Европа под јудео-хришћанским јармом:
Ослободите се из њихових крвљу-умрљаних канџи, побегните из таме њиховог туђинског света. Отворите очи и пригрлите оно божанско, духовно и чаробњачко нашег прелепог света!
Слава нашим божанствима! Слава и радост!
Превео са енглеског Александар Маслар
http://thecallofthule.wordpress.com/2014/03/19/%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BF%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE-%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B1%D1%9A%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/
Варг Викернес
Изворни текст
Једна од ствари у којој сам највише уживао током читања Златне Гране сер Џејмса Фрејзера, сигурно је његов опис симпатичког чаробњаштва (тј. “магије”). Објашњава толико тога о толико много ствари, ако га читалац схвати на прави начин, схватиће и то да још увек верујемо у чаробњаштво. Из Википедије: “Неколико истраживања је потврдило да су чак и данас људи одржали веровање да су “неке особине прелазне, било на добар или лош начин”, слично симпатичкој магији, тако да чак и реплика гитаре познате личности може да постане фетиш.”
Из скандинавске митологије често сазнајемо о путовањима Одина (*WôðanaR), Локија (*Lukan), Хеимдала (*HaimadalþaR) или неког другог божанства и тврдим (у Sorcery and Religion in Ancient Scandinavia) да су то само описи високих фестивала. Такође сам објаснио и то да су божанства која су актери ових митова, заправо стварни људи који их подражавају.
Да, божанства не иду на ова путовања; људи обучени као божанства иду на њих. Људи који их подражавају иду. Радећи то човек постаје божанство, а када постане божанство добија и његове моћи. Подражавањем нечега што је добро и ви сами постајете добри.
Кроз Мајска такмичења, најбољи мушкарац и најбоља жена су бирани да постану Бог Неба и Богиња Земље. Када постану ова божанства, добијају све њихове моћи: мушке моћи Бог-Краљ, а женске Богиња-Краљица.
Обележја Бога-Краља су: чекић/секира/палица (првобитно камен) Тора (*ÞunaR-а), мач Локија (*Lukan-а) и круна/ореол Балдура (*BalðuR-а). Са чекићем доноси пресуду и обара криминалце друштва. Са мачем благосиља своје ратнике, преносећи им моћ Сунца (преко муње, тј. мача), стављањем мача на њихова рамена. Са круном осветљава свет и влада друштвом зналачки и праведно.
Белешка: судије и данас користе чекић за доношење пресуде. Краљеви и даље држе своја жезла (чекиће), мачеве и круне, као симболе своје моћи и положаја.
Када изгуби у Мајском такмичењу, Бог-Краљ мора да умре, да би се његове божанске моћи пренеле на новог победника. Неки мисле да се ово првобитно радило погубљавањем старог Краља, али бар у историјским временима, радило се тако што је нови Бог-Краљ засецао мачем дрвеног идола, који је представљао божанство, Бога Неба. На тај начин се убијао стари Бога-Краљ и његове моћи преносиле на новог победника. Када је то урадио, морао је да да обећање, у Скандинавији познато као “bragiløfte” (“обећање победника), да ће да учини неко херојско дело.
Ако би се мач заглавио у идолу, обично дрвеном стубу (=Irminsûl), нови победник је морао да га извуче (и све божанске моћи са њим), користећи само своју руку од мача. Ако не би успео, то би значило да су га духови одбили и да желе да буде замењен са другим победником. Тада је другопласирани на Мајском такмичењу могао да покуша и ако би успео да извуче мач из идола, постајао би нови Бог-Краљ, уместо претходног. Нови Бог-Краљ је морао да изведе херојско дело, које је обећао онај који је засекао идола. Наравно, управо ово се дешава у миту о Краљу Артуру, само што је у миту дрвени идол замењен каменом – и обећање оног који је усекао мач, било је то да ће да уједини Албион под својом владавином.
Логика је јасна: ако мач може да пренесе моћ Сунца на ратнике, тада може и да пренесе моћ идола (који симболише божанство) на победника.
Богиња-Краљица је опремљена котлом, пехаром или светим извором, сви који пију из њих биће благословени: здравији, лепши, јачи; за жене наравно и то да ће лакше да преживе порођај. Ово је наравно порекло “Светог грала” из артуријанских митова. Уопште нема везе са јудео-хришћанством и њиховим туђинским “спаситељем”.
Симпатичко чаробњаштво је универзални концепт: може да се нађе широм наше планете, у свим културама и религијама. Баш као што име Краља Артура (“медвед”) сугерише, порекло овог концепта налази се у Култу медведа: претходника свих религија из каменог доба.
Живимо у свету чаробњаштва, сви ми мање или више свесно користимо – или покушавамо да користимо – чаробњаштво, у свакодневном животу. Било да размишљамо на одређен начин, било нашим деловањем, или чак рецитовањем онога што су у суштини магичне формуле. Чак и они који се смеју при помену идеје о чаробњаштву, свакодневно покушавају да га користе… Веровање у чаробњаштво прожима наша друштва!
Вероватно бисмо требали да променимо нашу перспективу (у више Тулеанску перспективу…) и гледамо на наш свет и размишљамо о њему на различит (више чаробњачки) начин. Ако то радимо, не само да ћемо боље разумети природу чаробњаштва, већ ћемо и бити боље опремљени да овладамо њим и користимо га за изградњу хармоничнијих друштава: у складу са нашом божанском, духовном и чаробњачком природом.
Храмљемо везаних очију у сопствену пропаст, кроз таму коју шири окрутни култ Исуса, тако да више не видимо магију нашег света. Запленили су наше свете храмове, сада леже испод њихових храмова сенки. Наша божанства су изокренута у “свеце” и користе се за ширење отрова, срама и још веће конфузије. Оно духовно у нашем свету је удављено, маскирано и представљено нам од њихове стране као “сујеверје” и “грех”.
Чаробњаштво је одувек присутно у њиховом мрачном култу, мада не успевају и сами да га виде, али када није црно као коса њиховог туђег “спаситеља” и не ради против наше природе, забрањује се као зло, грешно, мрско и пакосно – иронично: све што они сами јесу.
Европа под јудео-хришћанским јармом:
Ослободите се из њихових крвљу-умрљаних канџи, побегните из таме њиховог туђинског света. Отворите очи и пригрлите оно божанско, духовно и чаробњачко нашег прелепог света!
Слава нашим божанствима! Слава и радост!
Превео са енглеског Александар Маслар
http://thecallofthule.wordpress.com/2014/03/19/%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BF%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE-%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B1%D1%9A%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/
Нема коментара:
Постави коментар