Свети Брак
Варг Викернес
Музика коју би требало да слушате док будете ово читали, поново је од божанствених Daemonia Nymphe: Divined by Trophonius. Обратите пажњу на илустрацију кошнице у видео споту и имајте је на уму док будете читали текст.
Једна ствар која је потпуно изостављена из свих књига о паганизму, је прави опис и разумевање нечега што је било од есенцијалног значаја и широко распрострањено: светог брака. Брака између човека и његовог божанства, између жена и богова, између мушкараца и богиња. Јеврејима није успело да униште ову праксу у Европи, али су је – као што су урадили и са свим другим стварима са којима су ступили у додир – потпуно изопачили и направили је делом јудео-хришћанства; мушкарци и жене су постајали монаси, свештеници и часне-сестре и нај тај начин се “венчавали” са јеврејским “богом”. Они су, оно што је био здрав пагански обичај, претворили у средство за геноцид, које им омогућава да буду сигурни у то да већина добронамерних, мирољубивих, племенитих и нежних Европљана неће да створи потомство.
Прелепе европске жене које због Јевреја никад неће рађати децу. Нема потребе за абортусима и стерилизацијом у овом случају:
Свети брак, на грчком hieros gamos (ἱερὸς γάμος), потиче из каменог доба, када је друштвом владао краљ, изабран пажљивом селекцијом, ожењен краљицом, изабраној кроз ништа мање пажљиву селекцију. Најлепше девојке су се сакупљале и такмичиле у серији изазова, у Скандинавији познатих као bruðhlaup (“венчања”, изворно “утрке невеста”); изазови су били испити вештина (нпр. која може да направи најбољу пређу од гомиле памука?), стрпљења ( нпр. која може да исплете кошуљу до заласка Сунца?), истрајности (нпр. која може да сеје сатима без одмора и заврши сетву без плакања?) и доброте (нпр. која ће да помогне својим противницама?). Све ово су морале да ураде а да не прокрваре (нпр. да се не убоду на иглу и прокрваре из прста). Све оне које прођу тестове, квалификовале су се за избор Мајске краљице. Мајска краљица, или је била бирана извлачењем (тј. духови су бирали ону за коју су налазили да је најбоља за ту улогу), или од стране победника мушких Мајских игара, који је давао јабуку оној за коју је сматрао да је најлепша.
Мушкарци који су желели да постану Мајским краљем, пре свега су требали да се успну на свето дрво (тј. храст) и нађу свету грану (тј. имелу), а затим да је однесу у арену, где су учествовали у такмичењима мушкарца. Ово су радили да би начинили (прошлогодишњег) Мајског краља рањивим; он је био бог лично и нерањив за сваког ко није донео имелу; животна снага Мајског краља се налазила у светој грани. Мушкарци су учествовали у свакаквим врстама такмичења: стрељаштву, трчању, скоковима, пливању, пењању, бацању копља, бацању секире, јахању, гађању алке копљем (док су јахали коња, алка је висила са дрвета), рвању и боксу. Са друге стране, имали су и игре речи (нпр. мушкарац је требао да смисли најсмешнију песму и насмеје Мајску краљицу), ловачке игре, морали су да сакупљају мед, нађу свежу воду, нађу највећи бисер у шкољки на дну мора, реше загонетке, запале ватру, упецају рибу итд.
За сва ова такмичења знамо из скандинавских бајки, као и из француских и енглеских бајки, које су сакупили браћа Грим. Наравно, њихово право значење је скривено, не од Јевреја, већ од пагана, који су желели да осигурају њихов опстанак у свету у коме Јевреји и њихови хришћански лакеји уништавају све што је европско. Сада када имате кључ за разумевање ових чудесних бајки, предлажем да посетите тај свет поново. Бићете зачуђени тиме колико ћете их сада разумети, читајући само један једини пост који је написао паган. Као што сам и раније рекао: само једно светло је потребно да одагна јудео-хришћанску таму и омогући нам да видимо.
Човек који је на крају постајао Мајски краљ, био је најјачи и најинтелигентнији од свих! Био је прави човек, Херакло (“част изабраних”). Мајска краљица била тек девојчица, нису били једнаких година; није смела да крвари, из прста током “утрке невеста”, али јој је било дозвољено да учествује у такмичењу само ако није никадраније крварила – то укључује и менструацију. Такође је губила улогу Мајске краљице ако је крварила из било којих разлога, укључујући и прву менструацију.
Успавана лепотица, која се удаје после губитка своје улоге Мајске краљице због тога што је крварила из прста:
Мајска краљица је била богиња; отеловљење младалачког здравља и лепоте природе, она је била ванир (“лепа”); Венера, Афродита, Фреја, Аине итд. Она је морала да буде заштићена по сваку цену, а ко је прикладнији за овај задатак од најбољег човека од свих њих? Он је жени, у светом браку и његов једини задатак је да је заштити од недаћа света. То је био чисто симболичан брак, без брачних обавеза и без физичке интимности између Мајског краља и Мајске краљице. Двоје најлепших од свих божанстава, ови ванири, су владали друштвом до следеће утрке-невеста, када су могли или да сачувају своје титуле, или их предају неком ко је бољи од њих.
Краљ је био – како се чини – погубљиван на крају свог мандата, да би пренео своју моћ новом Мајском краљу, како је овде описано, али се Мајска краљица – када би по први пут крварила – враћала да буде само још једна нормална (иако прелепа) млада жена, која ће евентуално да се уда за неког срећног мушкарца и има красну децу са њим. Она се враћа да буде поново обичан âss (“дух”, једнина од æsir).
Ипак, ово није био једини свети брак у паганском друштву.Бард (skâld/, skâldmær), свештеник (gôði/, gyðja) идруид (drôttinn/, drôttning), или ако хоћете путујући свештеник/свештеница, свештеник/свештеница и свештенички краљ/краљица, исто тако су се венчавали за своја божанства. Од њих су најпознатије свакако Бахатнице и Менеаде, али су уствари сви свештеници и свештенице ово радили. У светом (симболичном) браку они су постајали једно са својим божанствима. Баш као што је Мајска краљица била под заштитом Мајског краља и они су били под заштитом бога или богиње. Били су безбедни од било какве недаће…
Када су улазили у одређене године, обично 20-те (и девојчице и дечаци), после 10 година службе, напуштали су заштиту божанства и венчавали се и – за разлику од католичких монаха, свештеника и часних сестара, обожавалаца смрти – постајали су корисни грађани и имали децу, баш као и сви остали. Традиција да се служба божанствима препушта најмлађима није представљала само религијску едукацију најмлађих; то је био и начин да паганско друштво створи праве богове и богиње, узоре другима, идеале, хероје и хероине. Они су бирани из гомиле; само најлепшим (=најздравијим) девојчицама и најјачим и најпаменијим дечацима је давана ов част, а свакако да је била част служити божанству! Венчати се са божанством!
Пар у светом браку, Бахус и Ариадна:
Онда је дошло јудео-хришћанство, али ова романтична и прелепа традиција није нестала, а није се скроз утопила у форму геноцидног плана да се не дозволи свештеницима, монасима и часним сестрама да имају децу. Ова паганска традиција се развила и у нешто што је постало познато као витештво. Да, обичаји и понашање европских ратника, постало је познато као витештво, а Мајске игре су се претвориле у витешке турнире. Све ово је био наставак паганизма.Уместо да дају јабуку девојци, они су бирали њима најлепшу девојку, елегантно јахали до гледалишта и спуштали своја копља да би изабрали племениту девојку, којој желе да посвете своју (потенцијалну) победу, а она би – ако би прихватила просидбу – везивала своју марамицу за копље. Тада би он, пре борбе, одвезивао марамицу са копља и везивао је око руке, рукава. Отуда енглеска изрека:”to carry your heart on your sleeve” (“носити срце на рукаву”), отворено показујете осећања. Отворено показујете за коју девојку мислите да је најлепша. Више није постојао никакав религијски свети брак између срећног витеза и његове миљенице. Јевреји и њихове хришћанске слуге су били успешни у одузимању тога од њих.
Српска дева са рањеним витезом, после борбе против непријатеља Европе (Турака):
Паганско јунаштво је преживело скоро 2000 година. Почињало је да бледи, да би скоро сасвим нестало у 19-том веку, а два велика рата у 20-том веку, која су испровоцирана од стране Јевреја, ставила су тачку на то. Европски дух, са неким изузецима ту и тамо, замењен је изопаченим, хипер-сексуалним јеврејским менталитетом, снажно пропагираним од стране њихове индустрије забаве и других медија. Вероватно једина ствар која је остала модерним војницима од паганског витештва је начина на који се међусобно поздрављају, држећи своју десну руку на њиховим шеширима. Првобитно, ово су радили витезови да би подигли визир на свом шлему, када би сусретали друге витезове. То су радили да би им показали своја лица, да би им показали ко су (иза свог тог оклопа). Сваки човек је имао право да зна против кога се бори; кога убијам? Ко убија мене?
Амерички војник салутира, вероватно бе знајући шта заправо ради и зашто то ради. Чак и нема шешир:
Јевреј сигурно не показује своје лице. Он је сада онакав какав је увек и био; кукавица која се крије иза завесе, вуче конце и чини све што је у његовој моћи да баци цело европско друштво, културу, религију и расу у амбис.
Ја, Варг Викернес, сам ово рекао.
Ја се борим за Европу. HailaR WôðanaR!
Превео са енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар