Кључ Паганизма II

Maри Кашет

Изворни текст

2. Утроба медведице, матрица универзума

За почетак, као увод, испричаћу вам причу, која je изгледа добро чувана тајна…
Некада давно, пре појаве свих познатих митова, сва деца, дечаци или девојчице, нису имала никаква имена, били су нико, само још једно биће које се развија, незрело биће, баш као новорођено младунче медведа.
Када постану довољно храбри, на јесен, или касног октобра у модерно време (око Ноћи вештица), углавном између 6 и 10 година, морају пронаћи и пратити медведа све до његове јазбине. Тај део је ужасавајући, они морају тамо ући сасвим сами. Морају узети њен мед, или саће. Улазе тамо маскирани или прерушени као птица, тако да их медвед не види као претњу.

ForeBears, саће:


ForeBears:


ForeBears:


Имали су само једну петролеј лампу или бакљу као осветљење за улаз у непознату пећину. Они су силазили у утробу света, ишарану подземним водама, амнионским течностима света, како би оживели попут стварног бића и постали потпуна личност, пронашли себи име.

ForeBears:


Те пећине су украшене цртежима животиња, које су уз помоћ ватре у дечијим рукама играле, померале се, галопирале (стварале су се покретне слике – прим.прев). Све те животиње су их пратиле доле, у подземни свет.

Lascaux:


Ту су такође постојали трагови и отисци стопала, као и воде, у коју су улазили како би се поново родили.

Симбол воде, реке, Lascaux, Француска:


Коњ у води, Lascaux, Француска:


Запљускани коњи, Lascaux, Француска:

(Касније ћемо видети зашто је баш коњ повезан са водом.)

Први који су цртали по зидовима пећина били су сами медведи, који су користили своје канџе за ознаке, видљиве на кречњацима. Те ознаке су указивале детету на то да је медвед већ био тамо и да је он/она на добром путу.  Временом ти отисци или ознаке су били урезани или нацртани на зиду од стране људи. Деца су силазила у подземни свет, како би пронашли његово/њено мртво тело и посебно његово/њено срце. Он/она бира свог хероја, који је сам некада био. Он је тај чији су подвизи препричавани од стране његове/њене породице, тј. био најимпресивнији, најчаснији од свих, онај кога он/она жели да оживи, јер он/она жели за себе ту особу којој ће се дивити (данaшња деца која су генетски прогамирана, увек имају период када су „фанови некога…“, та жеља за сличношћу је јединствена).

Трагови медвеђе канџе (35,000 година), Bara-Bahau, Француска:


Четвороугаони симбол : Медвеђи отисак стопала, Lascaux, Француска:


Медвеђи отисак канџи, изнад коња, Lascaux, Француска:


Медвеђи отисак канџи у песку:

…


Када он/она изађе из пећине, мора да пронађе ту особу. Он/она узима бутну кост (тамо се налази и феморална артерија), јер та бутна кост симболично представља ову особу; он/она узима своје срце, представљено као кап воде или камен у облику срца који се поставља на његове груди; затим он/она узима главу.
Он/она тако постаје, такорећи, патуљак, дете са главом одраслог човека, који је живео у пећини и копао драгоцене метале (касније ћемо видети децу која траже драгоцено благо у гробовима).

Кроз цео средњи период, он/она ће бити храњен као фетус, са воћем које виси са зимског дрвета: постељица која даје крв, мали црвени мехурићи пуни хранљиве материје у хладној зими.



Постељица, изглед фетуса:


Постељица, изглед фетуса:


Постељица, изглед фетуса:


Постељица, изглед материце:



Нар:

Дете те објекте поверава на чување медведици, а открива их када се младунци медведа роде, око Божића. Тада он/она удара „камено срце“ са кременом, док медведица лиже њену младунчад након рођења, затим пали ватру и симболично оживљава своје срце. После тога он/она узима име неког свог предка, постаје поново он, постаје личност.

ForeBears:


ForeBears:


Док дува у ватру, он враћа дах, живот, ваздух мртвом. Он дува у уста, такође и у бутну кост његовог претка или симболично у бутну кост медведа или у….  флауту. И тако, опет симболично, чини да крв тече поново кроз вене на ногама.
Затим поново узима напитак: млеко, попут младунчета медведа, касније узима мед: млеко медведице, које она прави са истим оним медом које јој је он донео у октобру (за Ноћ вештица). Мед се омекшава у медведици док је она у хибернацији (ферметација меда траје око два месеца, као и ефективна трудноћа код медведице). Он једе и пије јер коначно има снаге да постане поново он, онај који је некад био.
Ето због чега мала деца имају меду медењака, све док се плаше (све док не буду спремна за  овај ритуал такорећи, док не прође у просеку 6-7 година, тј. док не достигне доба разума) тај меда медењак је део њиховог легла, све док не одрасту.
То је разлог због чега налазимо цртеже у пећина. Због тога се у њима једино могао наћи отисак стопала од мале деце (Pech-Merle: осмогодишња деца, Chauvet: деца стара око девет година). Тако да су руке често од „жена“ или „адолесцената“: те руке, које су често мале, су цртане у пећинама, често у негативу, због тога што оне представљају дете у утроби, додирују зидове те утробе, пре него што дође Божић. Исто важи и за медведа који је то радио огреботинама по зиду и другим медвеђим траговима, направљеним од стране медведа или симболично од стране човека.



То је разлог зашто је Неандерталац користио птичја пера као украс (чињеница је да се то може пронаћи и код америчких домородаца, директних потомка Неандерталца, азијских хибрида, али исто тако и у египатској митологији као што ћемо видети касније). Птица има ширу улогу или симболику о чему ћемо више касније  говорити, то ће бити наш прелаз. Због тога је фараон називан „миљеником пчела“ и зато његов украс на глави личи на пчелу, исто као и одело, као и накит на глави, који је попут златног фазана.

Златни фазан:

Због тога се деца прерушавају за Ноћ вештица у мртве и због тога сакупљају слаткише, које медведица ужасно воли. Они ће то њој однети. Ето зашто припремате медењаке за Божић, и зашто неке остављате деда мразу, који је у ствари жена, трудна мајка, у исто време и ужасавајућа и брижна: огромна, невидљива и веома похлепна. Похлепна је када је слатко у питању. Наравно, она има и потребу да се нахрани, јер као што смо то поменули у претходном делу, без адекватне хране неће бити рођења, па самим тим ни реинкарнације.
То је такође разлог зашто украшавате дрво средином зиме са црвеним плодом (или наранџом: чувеном клементином). То су јабуке (првобитно шипак: воће пуно „угрушене крви“) у рајској башти, то су златне јабуке Хеспериде или црвена јабука у снежаниној бајци, као што ћемо видети нешто касније.
То воће је и хранљиво и отровно. Хранљиво, као оно у утроби медведа, али и отровно, јер ћете натерати да заспиш (или да умреш), све до твог поновног рођења/буђења, за време Коледе/Јуле/Божића. Украшавајући божићно дрво, ви стварате постељицу, као што медвед ради у његовој јазбини и у његовој утроби за време трудноће.

То је разлог зашто деца данас примају поклоне за време Коледе/Јуле/Божића. Примају поклоне који су били закопани са мртвима, које су она пробудила, који су остављени у њиховим гробовима и који су откривени. За мању децу, ону испод шест година, која нису свесна ритуала, има магичан ефекат, то благо као да је дошло ниодкуда, док старији знају како су ти поклони били “паковани“ (чувани и скривени у земљи), од Ноћи вештица до Божића и то од стране медведа.
Због тога хришћани крсте децу (потапају их у воду тј. у амнионску течност, вода у пећини, пре оживљавања), пре него што им дају име неког познатог (свеца, у овом случају). Зато нам наши родитељи уобичајено дају имена неког претка, коме су се дивили. Зато Персивал нема име, али до теме ћемо касније доћи.
Зато често налазимо камен у облику водене капи (камена секира или копље), или чак облика срца, на грудима праисторијских скелета (пре свега Неандерталаца), сахрањеним у феталном положају. Камење које недостаје, вероватно је било узето. Зато је често недостајала глава код сахрањених Неандерталаца, и њихове бутне кости (Kebara, Le Regourdou).

Ето зашто је најстарија фрула откривена данас (неандерталска фрула нађена код Дивље Бабе, Словенија), направљена од бутне кости медведовог младунчета.
У каснијем периоду, деца су у гробницама тражила неке друге, заменске предмете, као што су златни артефакти, маске, разни корисни објекти, итд…. То се дешавало из разлога што је злато постало симбол богаства; зато постоје златне медаље. Заиста, злато представља част човека који је сахрањен, као што и златна медаља представља част онога који ју је освојио.
Дете неће ископати „богатог“ човека само због његовог злата, него због његове части, која је представљена у злату. Све ово се временом веома променило, значај овога се временом изгубио; сиптоми су заменили узрок.
Ми ћемо о свему овоме дискутовати у касније у овој секцији. Дискутоваћемо о доказима и детаљима, о очигледним (арехолошким, историјским и митолошким) знацима који поткрепљују ову причу. Самим тим ћете, наравно, сазнати много више.




Извор: http://vargvikernes14.blogspot.com
 
Превод: М. В.
 
Текст уредила: А. Л.

Кључ Паганизма I

Култ Медведа: Кључ паганизма

Мари Кашет

Изворни текст

Док сам била млађа, читала сам књиге о митологији и другим класичним бајкама и често ми се све то чинило као некаква велика збрка.  Моја интересовања су била одређена, али сам константно осећала да су те приче читане површно, чак и док су се анализирали текстови ја сам осећала да нешто недостаје.

Вероватно је скривена суштина знана само понеким просветљеним људима, још од времена антике и вероватно је била брисана вековима током мрачног доба које је довело хришћанство у Европи. Можда је та тајна нестала заједно са Египћанима. Можда се и даље чува као тајна? Можда је та скривена суштина допустила управо хришћанству да се угнезди у Европи, јер је паганизам почео да заборавља (пре свега у јужној Европи) те приче.

Ја то не знам. Али једно је јасно, да се те приче рефлектују на све аспекте живота. Данас, браниоци паганизма су често исмевани због недостатка суштине тих прича, и због тога што та филозофија понекад изгледа као примитиван анимизам. Много боље ми иде извлачење закључака или решавање слагалица, него да пишем, или чак и да причам, али желим да објасним ту суштину, јер желим да та паганска филозофија, која је у свима нама, која је раштркана кроз северну хемисферу или где год су Неандерталци живели, поново постане разумљива и може да се оживи.

Овде се морају завршити сви ови текстови и то је разлог због чега су они написани.

Разумећете како и зашто су сви европски антички митови (као и многи азијски или амерички), као и следеће приче, говорили једну те исту ствар: Црвенкапа, Успавана лепотица, Снежана, Чаробни пасуљ, Лепотица и Звер, Златокоса, Пепељуга, Ивица и Марица, Пинокио, Девојчица са шибицама, Тома Палчић, и многе друге приче.

Исто важи и за Персивала.

Такође и прославе чија је важност и дан данас веома битна, као што је Божић, или Ноћ Вештица….

У ствари, исто важи за сваку Европску или Египатску митологију.

И наравно, као што ћете видети, мит о Атлантиди, и култ бика/краве, својим садржајем доприносе образложењу које је дато кроз култ медведа, које не може да постоји њих. Култ медведа ће објаснити какву везу пагани имају са дрвећем или са неким другим стварима, попут остатака лавиринта, долмена и менхирa, као и пирамида Такође ће да објаснити слике рађене каменом у пећинама и њихову сврху, круне од цвећа, сирене, појаву накита, или чак улогу музике или религиозну бројаницу. Очигледно ће објаснити и то, зашто свом детету дајете играчку малог медведа итд.

1. Зашто баш медвед?

Култ медведа вам је можда потпуно непознат, иако је скривен у свим нашим традицијама. Био је разоткривен од стране неких аутора и праисторичара, али његов огроман значај  никад није био довољно одмерен. Црква, од свог доласка у Европу, примењивала је брисање и трансформисање главних протагониста, или је једноставно убијала њихову репутацију, уколико их већ није физички уклонила.

Култ медведа, животиње северне хемисфере, несумљиво је најстарија позната „религија“, религија Неандерталаца, или пак неког млађег хибрида (мин. од 80000 год.). На Википедији постоји страница посвећена медведу у култури, која ће да вам да солидан увод у ово иза чега овде стојим (текст је на француском):

http://fr.wikipedia.org/wiki/Ours_dans_la_culture

С обзиром да говоримо о култу медведа, чини се да би било корисно да овде застанемо и кажемо пар речи о самој животињи, како би разумели зашто она има специфичне квалитете које је чине јединственом.

а. Антропоморфна животиња

Слика о медведу је била трансформисана од стране цркве. медвед је претворен у просту, глупу и похлепну животињу. Ми морамо да га посматрамо из другачије перспективе. Рушилачки рад је започела црква, која не би требала да има утицаја на нас.

Медвед има многе специфичне карактеристике. Као прво, али не и последње, његово тело је веома „људско“. Лежи и седи на исти начин као и ми. Зна како да се задржи на две ноге или чак да хода на њима, нема сумње у томе колико је сличан човеку са његовим „рукама“ или дугим канџама које често користи као прсте или алат, игра се са младунцима или их чак кажњава на невероватно исти начин.

Медведица кажњава своје младунче:

Она је веома бесна:

Младунче се дури и мајка се сажаљује:

Затим га грли:

Медведица рађа једно или два младунчета највише три, као и људи, затим их доји на исти начин, затим брине о њима, веома дуго када се то упореди са осталим животињским царством (три год.). Младунче када се роди невероватно је незрело, баш као и људске бебе и његов плач веома подсећа на плач људске бебе.

http://www.youtube.com/watch?v=OwZH_aT0FGI

http://www.youtube.com/watch?v=CbILj_CYqno

http://www.youtube.com/watch?v=RXb9kOO8Lzs

http://www.youtube.com/watch?v=lTMwrAefIVQ

Пријатељство између пса и поларног медведа:

http://www.youtube.com/watch?v=MBmzTn4w3yM

Медвед спашава своје младунче:

http://www.dailymotion.com/video/xd8tz5_maman-ourse-sauve-son-petit-mum-be_animals

Медведи једу потпуно исто као и ми. Такође је важно напоменути у овом контексту да тамо где медведи живе, могу и људи. Њихова љубав према слаткој храни је легендарна баш као и наша… Имају исти поглед као и ми, такорећи, виде боје, а немају добар ноћни вид.

Уши су им сличне као и наше, реп скоро да и не постоји, њихови табани су пљоснати, отисак стопала када се упореди са другим животињама, веома је сличан нашем, посебно када канџе нису видљиве.

Попут нас, то је животиња која, када се брани, може бити насилна и фатална, али која ретко прва напада, чак ни због хране. Знају да загрле на исти начин као и ми, окренутим лицем ка лицу са својим рукама.

Медвед уме да користи „руке“ када дозвољава нешто. Далеко од тога да је глуп, он зна како се отварају кутије, како се отварају шатори, како провалити у гаражу итд. Као и човек, он такође воли пећине као и друге заклоне од камена. Као што је човек човеку највећа претња, тако је највећа претња медведу (када се данас изузме човек)… сам медвед.

Такође треба забележити да би ове „људске“ одлике биле још и више изражене када би људи били ближе природи и одевени у кожу…

Данас, без сумње можемо рећи да модерна наука обожава сличности са шимпанзама, иако су тотално непознате нашој култури, тако да лако можемо да разумемо то да су се античка људска бића индетификовала са медведима.

б. Необична репродукција медведа

Као додатак овим антропоморфичним карактеристикама, медвед има невероватну природну способност. То како његово размножавање фукционише је јединствена појава. Медведица се састаје са различитим партнерима током топле сезоне. Забележено је то да њихово спајање траје дуго, чак до 30 мин. Наравно, она прихвата само најснажније и најаче медведе, што је уобичајeно у животињском царству. Што се тиче њиховог спајања, медвед оплођује неоплођена јаја, затим се стварају ембриони, али њихов развитак истог момента бива заустављен.

Медведица ће започети развој ембриона, уколико постане довољно дебела пре зиме и развиће довољан број ембриона, који је сразмеран њеној дебљини. Можда она може да задржи те ембрионе и до следеће године. Она је нека врста фрижидера за ембрионе, она задржава ембрионе из толе сезоне до јесени у јединственом стању у овом нашем свету, између живота и смрти. Јединственост не престаје овде, верује се да она може да „изабере“ који ће ембрион наставити да се развија.

Трудноћа почиње поново у новембру (током леденог периода, вероватно мало раније код поларних медведа: касни октобар) и порађа се у јануару/фебруару (децембар/јануар), а медведица излази са младунцима на пролеће или мало раније.

Одмах по рођењу, медвед енергично лиже младунчад која су незрела (као људске бебе), како би им омогућио да живе. То је већ постало традиционално, исто и са људским бебама које не плачу након рођења: снажно се трљају по леђима, тако да могу да избаце амниотску течност, како би могле да дишу…

Вероватно полако почињете да разумете оно што желим да кажем…

Ове карактеристике су несумљиво биле познате скоро свим нашим далеким прецима, који су живели у близини медведа и који су имали дубоко знање о свету око њих.

Начин живота медведа је толико сличан човеку, да је он вероватно и био најближи сусед док је брао биљке, бобице и јестиво воће, или док је тражио или сакупљао мед, ловио или пецао, грејао се на летњем Сунцу, или штитио себе током зиме. Сасвим је могуће да су људска бића током леденог доба, имала скоро сличну технику као и медвед, како би зиму провели што мирније: они су се вероватно дебљали током топле сезоне, и јели мање током зиме, када је било мање хране.

Чак је могуће да су наши преци имали сезону парења која је била вештачки програмирана иако физички одређена са сезонским анеструсом (мањком овулације), како би спречили зимско рађање и одложили га за пролеће, као што је то случај са многим животињама у северној хемисфери. Овај анеструс постепено нестаје са припитомљавањем, ко што смо видели раније.

в. Застрашујућ и матерински

Медвед има додатну карактеристику. Он је једна од најстрашнијих животиња (ако не и најстрашнија), а понекад и најокрутнија, али исто тако највише заштитнички настројена и најслађа животиња.

Мора се имати на уму да је постојало око 10.000 (све до почетка топлог периода) различитих раса мрких медведа, као и пећинских медведа, који су били и највећи. Већи чак и од поларних медведа, али исто тако већи и од Кодијачког медведа (који је заправо највећи од свих савремених медведа, и данашњи највећи земљани предатор), његова величина била је апсолутна невероватна.

Мeдведи могу да трче брзо и убију бизона, уколико то пожеле, могу да убију и тебе само једним замахом канџи, које су дуге (код Кодијачког медведа) око 10 цм, ви би сте се угушили уколико би вас загрлио… А ипак, ово је поприлично мирна звер, углавном једе биљке, и уколико му не прилазите и не гњавите га, вероватно вас неће ни напасти. Заиста, осим поларног медведа, што је изузетак, медведи не виде људска бића као плен.

Кодијачки медвед:

Забележена је само једна смрт од стране Кодијачког медведа, који је највећи од свих, и тај медвед се једноставно бранио од ловца. Ови медведи увек теже томе да избегну људе.

Мушки медвед зна да буде у стању да убије младунче уколико оно није његово. Медвед је застрашујућ чак и самом медведу и женке морају бити беспрекорне и веома заштитничке (али и агресивне) како би избегле ову врсту несреће.

Дакле, свуда је исказана ова двојност, застрашујућ џин, људождер који једе децу (….) и велики Меда Медведић.

Извор: http://vargvikernes14.blogspot.com

Превод: М. В.

Текст уредила: А. Л. 

Нова Ренесанса

Нова Ренесанса




Варг Викернес

Са појавом “јудаизма за не-јевреје” (тј. хришћанства), сва духовна светла Европе су се угасила. Раширила се тама, која је хиљаду година гушила сав духовни живот. Али после тог периода – у северној Италији – упалила су се нека светла; грчка и латинска филозофија распламсала је европски пламен поново! Ова светла су се ширила Европом и довела до ренесансе паганских идеала – праве божанске светлости. Европски човек више није морао да бауља кроз гушећу јеврејску таму, поново је могао да види! Коначно!

Данас, најчешће тражимо одговоре у технологији и изумима, у уметности и забави. Наше библиотеке су пуне дегенрисане литературе, толико пуне да је немогуће наћи било шта друго. Наше уметничке галерије су пуне дегенрисане уметности, толико пуне да је немогуће наћи било шта друго. Индустрија забаве је пуна дегенрисана забаве: порнографије, друштвене порнографије, перформанса, лажи, анти-европске мржње итд.; тешко да ту можете да нађете било шта позитивно. На коју год страну да окренемо главу, видимо само јеврејску литературу, јеврејску уметност, јеврејску забаву, јеврејске идеје, јеврејску религију, јеврејске идеологије; јеврејско с***е. Заправо, ми смо у истој ситуацији као што су били Европљани у пре-ренесансном средњем веку, који су могли да виде само хришћанство: хришћанску “уметност”, Библију, хришћанске идеје итд. – једино су могли да буду изложени тој јеврејској менталној болести, хришћанству; направљеном ради труљења наде и живота у европском човеку.
Све што се данас дозвољава и пропагира је диверзија; стварно нам не треба још технологије, проналазака, “нових” ствари, забаве, “уметности”; већ имамо оно што нам треба. И да, одувек смо имали! Све оно добро, искрено, истинито, корисно, хармонично и просветљујуће, већ је створено, откривено и изнето у пре-хришћанској Европи! Када ово будемо схватили, видећете да ће Европа имати своју другу ренесансу!

Када европско светло једном буде упаљено, отераће сву јеврејску таму; осветлиће наше умове и угрејаће нас, ослепиће и спалити наше непријатеље! Њихова тама нема моћ над нашом светлости: светлост увек отера таму. Само га упалите и тама ће нестати! Управо тако. HailaR WôðanaR!

Права паганска светлост Марка Аурелија:

“Ако ти је нешто тешко, немој зато мислити да је изван моћи смртника.”
“Све оно што чујемо су мишљења, не чињенице. Све оно што видимо је перспектива, не истина.”

”Извршавај свако своје дело на тај начин као да ти је последње у животу.”

”Нешто хита према постојању, друго из постојања. Чак и кад нешто пролази кроз чин постанка, неки делови тога већ су престали постојати. Проток и промена вечно обнављају ткиво универзума, баш као и непрестано протицање времена стално обнавља лице вечности.”

”Не постати налик свом непријатељу је најбоља освета.”

”Живот је човеков онакав каквим га обликују његове мисли.”

”Ако неко дело није добро, немој ни да га чиниш; ако нека реч није истинита, немој ни да је изговараш.”

”Колико само времена уштеди онај који не гледа шта његов сусед говори, чини или мисли.”

”Урођена способност без образовања, чешће је уздизала човека до славе и врлине, него образовање без урођене способности.”

”Ако ти је нешто тешко, немој зато мислити да је то изван моћи смртника. Баш супротно, ако је човеку ишта могуће и исправно чинити, сматрај да то онда мора бити могуће и теби.”

”Одбаци осећај за повреду и повреда ће нестати.”

”Имаш моћ над својим умом – не и над спољашњим догађајима. Схвати ово и наћи ћеш снагу.”

”Погледај у прошлост, како су се царства уздизала и падала и моћи ћеш да предвидиш будућност.”

”Племенит човек се равна и упоређује са идејом која је узвишенија од њега самог; лош човек са оном која је нижа од њега. Први ствара тежњу ка нечему; други амбицију, која је начин на који прост човек тежи ка нечему.”

”Човек треба да буде честит по својој природи, не да се на силу одржава честитим.”

”Немој се бојати будућности! Доживећеш је ако ти је суђено, па ћеш све разборито уредити као што си знао разумно поступити у садашњости.”

”За чињење доброг другима не треба тражити ништа више хвале од коња који је завршио трку, ловачког пса који је гонио дивљач, или пчеле која је у кошници спремила мед.”

”Никоме се не дешава ништа што није дато му да сноси.”

”Не презири смрт; радије се насмеши њеном доласку, јер је то воља природе.”

”Погледај у дубину своје душе. Ту ћеш наћи извор праве среће, извор непресушни, само ваља да га непрестано дубиш.”

”Све што се догађа, догађа се баш како треба. Пажљиво прати и схватићеш да је то истина.”

”Сваки дан доноси своје дарове.”

”Шта год да природа додели човеку у било ком тренутку времена је за добро човека у том тренутку времена.”

”Што није добро за кошницу, није ни за пчелу.”

”Нигде човек неће наћи тише и спокојније уточиште него у свом уму.”

”Тајна сваке победе је у уочавању неочигледног.”

”Једино богатство које чуваш заувек је оно које си дао.”

”Да би схватио какви су људи уствари, мораш да погледаш у њихов ум и истражиш њихове тежње и страхове.”

”Мораш постати стар човек у добро време, ако желиш да дуго будеш стар човек.”

”Почни – почети је пола посла, остаје само још пола. Поново почни и завршићеш посао.”

”Природан ред и лични ред су ништа до различити изражаји и манифестације заједничког основног начела.”

”Ту где човек може да живи, може и добро да живи.”

”Свака ствар је облик вечности и поново се враћа у свом циклусу.”



Превео са енглеског Александар Маслар

Хобит

Хобит


Варг Викернес



Хобит је била прва књига коју сам својевољно прочитао. Направила је велики утисак на мене; прожета је митологијом и има дубок значај – чак и на религиозно-духовном нивоу, који у то време нисам могао да схватим на прави начин. Данас увиђам колико је ова прича слична паганском обреду иницијације, у коме дете (хобит) путује у пећину (Капија гоблина) и кроз мрачну шуму (Мирквуд), где се суочава са својим највећим страховима (Шмауг) – и превазилази их. Улази у свет мртвих (Самотна гора) и добија своју Хамингју. Змајево злато је метафора: стварно благо је Част. Aurum nostrum, non est aurum vulgi (“Наше злато није као злато обичних људи”). Билбо постаје човек.

Нравно, не даунлоудујем филмове нелегално, а никада не идем у биоскоп, тако да сам морао да сачекам неко време да погледам екранизацију Хобита. Случајно сам спазио DVD у продавници и купио сам га, наравно – коначно и погледао.
Већ сам знао да филмови прављени по књигама имају тенденцију да буду лоши, чак и ако су књиге изванредне, што је доказала Џексонова трилогија Господар Прстенова, али сам ипак, без таквих предрасуда, сео да погледам први део Хобита и надао се да ће да буде добар филм. Почео је добро, али сам убрзо схватио да се ради о “још једној холивудској продукцији”. Вероватно апсолутно најлошији тренутак је онај када Гандалф води дружину патуљака ка Капији гоблина. Уф… Шта је то било? Пародија платформских PC игара 80-тих? Која је поента тих сцена? Каквав значај имају у сценарију?

Због моје љубави према књизи, стварно сам желео да ми се допадне филм, али не, није. Заудара. Први део Џексонове Хобит трилогије је инфантилна комедија, направљена за децу. Може да задовољи и друге, наравно, али то је очигледно филм направљен за децу. Кроз цео филм се провлачи исти образац, глупе, претеране, нереалистичне сцене борби (тј. “холивудске сцене борби”), Гандалф спашава ствар, затим нешто сентименталних дијалога, па све наново. Гандалфа још увек игра педер. Немате осећај да гледате Хобита, већ као да “Shang-Hai’ed” дете помаже дружини похлепних, ружних и глупих Јевреја, да украду нечије злато.

Патуљци или кловнови?



Књигу волим и ако нађем времена, мислим да ћу да је прочитам поново. Толикин је био геније, стварно ми не треба да његов рад “интерпретира” неки холивудски тим филмаџија. Мој ум функционише добро и слике које ствара унутар моје главе, док читам књиге, су увек много боље него оне на филму. Моћ маште је фантастична, не треба да је потцењујемо, игноришемо, а ни потискујемо.
Када је паганско дете улазило у пећину или у загробну хумку у стара времена, једноставни цртежи на зиду су били довољни да створе живе слике у његовој глави; оно није видело само грубе линије цртежа налик животињи; видело је покрет, живо створење, чак их је и чуло! Видело је нешто што се невиђа на другом месту у његовом свету. Морало је да се избори са страхом са којим га је његов ум пун маште ударио, када је видело ове слике.

Када је одрастао пагански човек лежао под ведрим ноћним небом, он није видео само звезде, већ дух васељене, дисање и кретњу свемира; значење живота! Видео је и именовао сазвежђа које још увек носе иста имена, која је он дао. Видео је вечност – помоћу само својих чула и свог ума, који је интерпретирао та чулна опажања.

Данас смо сувише заузети гледањем у ништавило, због тога што смо заведени. Дивне приче, као што је Хобит и Господар Прстенова, написане од стране европљана, користе се да преусмере пажњу наших умова ка тоталним глупостима; у позадини, иза наших леђа, када погледамо на другу страну, кретени из јеврејске гомиле напорно раде на стављању окова ропства на наше зглобове.
Уштедећу новац када други део изађе.

Превео са енглеског Александар Маслар


http://thecallofthule.wordpress.com/2013/12/25/%D1%85%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%82/