Леукеове Интриге (Lokis Renkespill) III
Варг Викернес
Као што већ знате, 17-тог октобра много људи је дошло у Париз да би ме подржали. Сви су они на свој начин дали допринос и изразили њихову подршку, саопштили су људима из штампе да нисам сам у свему овоме. Пуно вам свима хвала на вашој подршци! Стварно ценим то што сте урадили.
“Агент Тиболт” из Scriptoblog-а са пријатељима, док организује транспорт, путеве за бег, сигурна места, интервјуе, фотографисања, пословне састанке, чак и оброке. Хвала вам пуно!
Ps. Питам се да ли сам ја једини који је приметио свастике на капији зграде суда Француске…
Па шта се дешавало тог дана?
Седамнаести је почео рано. Устао сам око 04:15 и истуширао се. Око 06:30, после брзог прегледа мог gmail-а, кренуо сам ка северу Лиможа да се нађем са пријатељима. Возили смо се четири сата до Ил де Франса, у мојој не превише брзој и не превише дискретној Лади и “наравно” провели око 45 минута покушавајући да нађемо следећу одредницу: гаражу за паркирање на рубу Париза.
Никада не пропуштам прилику да објавим слике мојих драгих кола. Власници Лада Нива су веома често такви (мораћете да нас истрпите):
Ps. Ми трубимо, машемо или бар блицамо, када се мимоилазимо са другом Ладом Нивом на путу (и сви мислимо да је баш наша Лада Нива најбоља…).
Коначно смо стигли и срели се са “Агентом Тиболтом” и његовим братом, а убрзо и са још једним мојим пријатељем. После оброка, кренули смо таксијем ка суду, где је Тиболт организовао мале демонстрације (на слици горе). Војна полиција је убрзо дошла да то заустави, али их је мој пријатељ пресрео и одговорио од тога, па су нам дозволили да имамо свој мали протест. После тога, војни полицајац нам је рекао да може да мог друга и мене уведе кроз VIP улаз, па смо нас двојица избегли два сата чекања у реду, испред зграде. Наставио је да нас спроводи све до суднице у којој је било заказано суђење. Тамо нас је чекао приличан број репортера и новинара. Остали, који су ушли у зграду на уобичајени начин, су пристигли 2,5 сати касније…
Судница је била сасвим попуњена. Видео сам много пријатељских лица и… много Бурзум мајица! (знате, како ја то видим, људи у Бурзум мајицама су увек добар знак…)
Пошто нисам разумео све што се говорило, имао сам више времена да погледом испитам и размислим о просторији у којој се суђење одигравало, него што би нормално имао. Спазио сам слику европске богиње Даме Јуститије као и fascie (прим. прев. fascio – свежањ прућа у који је забијена секира), добри, стари, пагански, римски симбол, који су користили и фашисти. Наши европски корени су јаки, нема сумње…
Мој адвокат је замолио да случај буде одложен, што је објашњено овде, био је саслушан па смо напустили судницу. Напољу су наш чекали новинари, али и група супортера. Када су новинари почели да постављају питања, зауставили су их тапшањем и приредили ми добродошлицу о којој сам само могао да сањам. Понеком сам се понаособ захвалио, колико сам стигао, али желим да се поновим и изразим захвалност још једном, за њихову топлу добродошлицу! Хвала вам пуно свима! То је загрејало моје срце! (Да, ја стварно имам срце…)
Затим смо напустили зграду и кренули ка такси станици. Тиболт нас је водио и отишли смо…
После неког времена, таксиста нам је рекао да нас прати момак на плавом мотору. Покушали смо да га се отарасимо, возећи се око неколико блокова 15-так минута, али отарасити се момка на мотору у Паризу није једноставно, па је Тиболт звао своје пријатеље да поставе замку мотористи. Десетак “снагатора” нас је чекало на ћошку и зауставили смо се поред њих. Моторциклиста је направио мудар избор и у тренутку када смо се заустављали, престао да нас прати.
Наставили смо “без репа” до места где смо могли да будемо неузнемиравани, праћени снагаторима. Урадили смо интервју, направили неколико фотографија, у суштини провели добро време са добрим људима. Био сам веома позитивно изненеђен свим овим и веома ганут њиховом љубазношћу и подршком.
Када смо почињали наш пут кући, Триболд је обезбедио такси и мој пријатељ из Ил де Франса је показивао таксисти пут до гараже. Возили смо се и возили и возили кроз гужву у париским улицама и заиста сам се запитао како неко може тако да живи; 10 милиона појединаца заједно натрпани у реалативно малу област. Целе популације Норвешке и Данске у једном граду. Шта они раде тамо? Зашто би неко тако живео? Шта ако би нестало струје? Шта ако би гладовали? У какву би се џунглу све претворило преко ноћи…
Моји пријатељи Лемовици и ја смо се осетили ослобођени самим уласком у моја рустична кола, наш транспорт до слободе. Договорили смо се да не стајемо ни због тоалета док не одмакнемо 150 км од Париза. Какво смо само ужасно, неприродно и дистопијско место оставили иза себе… Ако овакав раст досегне и село у коме живим, г. Валсу неће бити потребно да ме избацује из земље да би ме се отарасио: трчаћу колико год брзо могу до најближег шумарка!
Импресиониран сам људима који и даље могу да живе на мести као што је Париз. Стрес, бука, “уређени хаос”, осакаћено дрвеће на улицама, комплетно одсуство праве природе. Толико добро разумем зашто људи живе на селу, где ја живим. Колико добар живот имају овде у Лимузену, или у Оверњи, или у било којој другој “сељачкој” регији Француске. Колико су они мудри што се клоне урбаних “метрополских” дистропија. Ово је здрав, нормалан и природан живот. Париз је полака смрт, човеково самоубиство.
Из неког разлога, Париз ме је навео да мислим о Ила затвору, старом немачком концетрационом кампу из Другог светског рата, у коме сам служио око 2 године затворске казне. Такође ме је подсетио на музику коју сам слушао 1997…
Предња страна Ила затвора:
Небо, виђено из дворишта Ила затвора. “Кров” је нов. Само је стражар стајао и пазио на нас, да не бисмо покушали да се “успнемо уз зид” (у друго двориште, окружено још једним, 7 метара високим, зидом, окруженим оградом од бодљикаве жице):
Ћелија у блоку А, где сам проводио већину времена. Ћелије су реновиране. Раније су имале мрље од крви, кафе и осушене повраћке на зидовима. Лепо… Намештај и тоалет су такође нови. Раније је постојала рупа у поду која се користила у ту сврху, са “чувеним” пуштањем воде, које је било толико јако да ако га не бисте избегавали док је пуштате, завршили бисте скроз мокри. Чувари могу да укључе или искључе светло прекидачем изван ћелије (ако их је уопште и брига…).
Авај! Наш свет иде ка пропасти, а власти уместо тога да решавају стварне проблеме, троше време и енергију на прогањање људи као што сам ја, који само желе да сачувају оно што је добро у овом свету и осигурају да преживи деструкцију, коју нам они доносе својом глупошћу, мржњом и незнањем.
Сада ћу обући моје високе, зелене, гумене чизме и мало радити у башти… дечаћи су напољу и играју се својим дрвеним мачевима. Мари и наша мала девојчица чисте дневну собу. Сунце сија. Трава је висока. Морам поново да је ошишам пре зиме…
Шта сам уопште радио у Паризу?
Слава Сварогу!
Превео са енглеског Александр Маслар
Нема коментара:
Постави коментар