среда, 02. октобар 2013.

Хиперборејски снови II

Хиперборејски снови II

Неки су отворени према идеји да је у далекој прошлости можда некада постојала напредна цивилизација, и можда потоп о коме се прича у многим религијама, јесте можда управо Ледено доба, где је земља била прекривена, не водом, него замрзнутом водом; тј. глечерима. Међутим, ми можемо да видимо приче у литературама о цивилизацијама које су биле једноставно напредније у различитим правцима, на начин који је нама непознат, па тако нисмо у могућности то да разумемо. Можда је била духовно напреднија култура?
Ово је било предлагано од стране многих великих (и не тако великих) писаца, али како ми ово да разумемо? Шта је то духовно напредна култура?

Можда најочигледнији пример тога, може бити култура базирана на Хамингја. Друштво где је човек частан, добар, вредан, храбар и спреман за било какво лично жртвовање за друге који су његовог рода. Ако томе додамо и нову форму комуникације, нама познатију као телепатија, нама ће то одмах бити много јасније. Да, чак и данас ми можемо да видимо делић телепатске способности код модерног човека. Телепатија може да буде предност код оних који лове у чопорима; потреба за гласовном или визуелном комуникацијом би се смањила и лов би свакако био више ефикаснији.

Моја жена поседује телескоп и понекад цела наша породица излази напоље како би гледала звезде, планете и друге небеске појаве и рекла је да је потребно време да мозак региструје те небеске слике; уколико гледате нешто на небу дуже време добићете другачије (и боље) слике. У ствари ви нећете добити комплетну слику, све док не гледате нешто константно и то дуже време. Шта ако су наши преци били у могућности да виде све то, као и нама  непознате слике, једноставно голим оком ка небу? Неандерталски мозак је био знатно већи од нашег, делом само због бољег осећаја, и већина Неандерталнског ДНК је такође повезан за тај осећај. Шта ако су они научили нешто гледајући у небо а данас је то изгубљено, јер ми више немамо та напредна осећања – или чак једино због тога што је наша технологија учинила то да гледамо у друге ствари него у небо, и када гледамо у небо наша технологија нас спречава да видимо ствари јасно (због светлосног загађења)?

Без обзира да ли нам се свиђа или  не, ми још увек верујемо у магију. Неки су забринути када виде да им је црна мачка прешла пут. То је лоша срећа, зар не? Неки прекрсте прсте, неки куцну од сто да зло не чује. Неки носе разне врсте симбола, углавном огрлице, и мисле да ће им то донети добру срећу. Све ово, као и много тога јесте веровање у магију. Због чега ми верујемо у магију уколико она не постоји? Можда магија више не постоји, али је постојала у неком тренутну – као што сам већ и рекао у Неандерталском друштву?! Телепатија се може дефинисати као магија али може и толико тога да се тако назове. Да ли су они могли, за разлику од модерних шарлатана, лечити друге са магијом. Могу ли они духовно путовати – мислим на астралну пројекцију – и да посете и виде друга места, а да у ствари никад нису били тамо? Да ли су могли бити у хибернацији као што то медведи могу? Могу ли они лебдети – или чак летети као чаробњаци у фантастици са њиховим штапићем?

Неки чак верују у то да наши далеки преци нису ни физички постојали: него да су били само духовна бића, без физичког облика и привучени на Северни Пол као са магнетом. У каснијој фази су претворени у неку врсту магловитог облика и лутали су јужно и тек онда су се претворили у нешто физичко; наравно огромно... и коначно су постали људи какве их данас познајемо. Ово може бити метафора, једно објашњење нечега што ми још увек не разумемо али то може бити управо оно што се и догодило. Можда је човек заиста дошао на ову планету као духовно биће, и једноставно му је требало време да се формира и уклопи са планетом и животом на њој, како би се могао претворити у физичку форму (европског човека) и да утиче на свет директно – као што ми то данас радимо.

Шта ако овде – и опет моје мисли лутају и одлазе дубоко у царство нагађања и снова – постоје многе планете попут наше само на неком другом нивоу, и неке друге на још вишем нивоу? Шта ако ми можемо да лутамо назад и напред између тих светова ( можда чак и у времену), у духовној форми? Вероватно између живота, али и можда чак и овом животу? Можда си наши преци то могли?

Онда сви наши фантастични снови постају јаснији; можда ми заиста немамо маште; већ само нејасна сећања ствари које смо ми заиста видели – или ствари које ћемо тек да видимо.

Речено нам је да је Поларна светлост (Aurora Borealis) значила: „пут пчела“, или „плес вилењака“, и оба та значења и пчеле и вилењаци, били су схваћени као душе умрлих. Веровaли су да ће напустити Земљу преко Северног пола и затим ући у Асгард; царство богова. У Асгарду обитавала су се многа божанства али је некада само најчистијим био омогућен улазак. Walaskebio („дрхтај изабраног/палог“). Kemenaberga (рај/скривена планина“). Landawîtus (“шумовит крај”). Sinkwabankis (“дубок поток”). Þruþokaimas (“свет снаге”). Braidoblika (“широко севање”). Nowaduno (“бродоградилиште”). Glîtnias (“пенушавост”). Pulkawangis (“народна ливада”). Albokaimas (“свет вилењака”, “бели свет”). Gladaskaimas (“свет светлости”). Þrîmakaimas (“свет буке”). Îwadalas (“долина тисовине”, “кишна долина”). Да, ово су такође тринаест имена за месеце у древном скандинавском календару, али зашто би они били само то? Зар не би такође могли бити и називи за духовна царства?


DH_Neg_8.tif


Вратимо се на земљу и размислимо поново; мислим на једно напредно духовно друштво које је било прво и једино способно друштво да црта прелепе менталне слике из главе, да обликује наде и снове тако прелепе да инспиришу друге и даје им вољу за животом; друштво сачињено од индивидуалаца способни да уживају у ономе шта живот пружа, али исто тако да сањају, да замишљају ствари; друштво које ствара митове и друге лепе приче, објашњава и записује догађаје које су  се десиле, и који ће се поново десити – или вратити; Друштво способно да ствара часне, креативне, интелигентне, емпатичне, добре, пожртвоване, позитивне, уметничке и храбре људе! Паганску Европу!
Када будем имао времена сешћу напоље једне ноћу на пањ, као што ми је препоручио један фински пријатељ, и посматраћу звездано небо и запитаћу се око свега овог, све док не схватим све ово до краја... Ја могу то да урадим; све ово би могло бити записано и ускладиштено у звездама, или у мојој Европској крви. Ово би такође могла бити магија;  док ми причамо са духовима наших предака.

Текст превела и уредила: Александра

Нема коментара:

Постави коментар