Сенке Ума

Сенке Ума

Варг Викернес

Изворни текст

Некада давно, био сам фан класичне музике који је постао Iron Maiden фан, trash метал фан, death metal фан и музичар и коначно black metal музичар. Оно што ме је водило овим путем је меланхолична атмосфера, агресија и енергија музике. Још увек волим класичну музику и Iron Maiden, посебно њихов “Somewhere in Time” албум, али trash и death metal су изгубили своју драж у тренутку када сам открио нешто боље – 1991 године.

Ово нешто боље се звало “black metal”, име које је дао Еуронимус, поVenom албуму. У том тренутку то је било нешто сасвим ново; у почетку је то био музички стил, али и револт против комерцијалне природе и недостатка оригиналности death metal-а. Тзв. black metal бендови су требали да буду посебни, сваки на свој начин. Сваки је требало да донесе нешто јединствено и посебно на сцену. Ако нису то радили, нису били “прави”, тј. нису били вредни black metal етикете.

Darkthrone су имали њихов сатанистички имиџ; Burzum је имао имиџ мрачне фантазије. Mayhem у том тренутку нису имали чиме да се похвале, још увек су требали да издају свој први прави албум (“Deathcrush” је био тотално с***е), али су имали Еуронимуса, па су се наравно сматрали “правим”. Immortal нису били “прави” и звали су своју музику “holocaust metal”, а из страха од Еуронимуса и његове реакције, почели су да користе black metal етикету.

Darkthrone и Burzum – једина два бенда који су издали албум почетком 1992. – су били сувише успешни да би потрајали у овом. Као што је и могло да се очекује, када неки бендови постану успешни и други желе да буду део истог, у то време новог, музичког правца – да, они су видели све ово као музички правац. Тако да је black metal постао музички правац и могли смо да видимо надолазак хорде плагијаторских бендова;Emperor, Enslaved, Gorgoroth и други, почели су да свирају музику веома сличну музици Darkthrone-а и Burzum-а. У почетку је Еуронимус покушао да заустави ово, чак је и посетио неколико бендова и претио им не би ли их натерао да престану, али наравно то је било узалудно.

Сцена је била у метежу и у успеху Burzum-а – који је имао потписан уговор са Еуронимусовом издавачком кућом – Еурониумус је видео прилику да преокрене свој, до тада неуспешан бизнис у нешто профитабилно и почео је да потписује уговоре са плагијаторским бендовима. Он их је видео као сигурне савезнике у свом “рату” против помодних death metal бендова.

Лично, није ми се свидело то што су други бендови покрали мој музички стил, али радије него да идем около љут због овога, једноставно сам измислио нешто ново – поново. “Filosofem” албум је изашао почетком 1993. и требао је да буде “anti-black metal” албум. Желео сам да покажем плагијаторима да не морамо сви да звучимо исто; можемо сви да радимо своју ствар. Као што сам ја радио.

“Наравно” ово је тотално пропало и одједном су сви бендови почели да стварају музику која је звучала као она на “Filosofem-u” и одустао сам….

Али наравно, био сам будала; бендови не краду музику других, осим ако је не плагирају; бендови који су нас пратили, нису били плагијатори. То си били само креативни клинци, који су билиинспирисани музиком других, који су променили и побољшали музику којом су били инспирисани. Уместо да будем увређен, требао сам да будем поносан што сам инспирисао друге да стварају музику. Већином добру музику, сигуран сам. Мада не знам; био сам довољно будаласт да чак и покушам да послушам било шта од те музике. Мој ум је био затворен. Моје срце је било затворено.

Један од разлога за ово је био и тај да је временом Burzum не само инспирисао друге да стварају добру музику, већ је и коришћен или пре злоупотребљен од неких снага које су претвориле death metal у нихилистичко с***е, промовисане су само негативне ствари – интензивно.

Наравно, као Европљанин у срцу, нисам желео да имам никакву улогу у томе, па сам непрестано изражавао свој презир. Идеја да су моји креативни напори и моје име корошћени за промовисање нихилистичког покрета, била је веома увредљива за мене. Наравно и да сам имао право да се овако осећам.

Повремено урадим добру ствар, с времена на време низ речи које имају смисла изађе из мојих уста, али углавном сам још увек иста стара будала, која је била увређена када се другима свидела њена музика 1992., па када сам покушао да изразим свој презир према извртању и изопачењу black metala током свих ових година, нисам успео да будем јасан у томе да заправо не мислим лоше о појединцима којима се свиђа тзв. black metal музика. Зашто бих? Такорећи, ми смо сви изгубљене душе у умирућем свету, којима је друштво у коме живимо стргнуло сав духовни живот и енергију и које су остављене да их саме нађу. Док напредујемо ми се спотичемо, падамо и поново устајемо, а black metal, иако је празан и шупаљ као и већина ствари у овом свету, заправо је добар улаз у Божанску светлост. Ако ништа друго, black metal је за многе био начин за налажење правог значења, позитивног усмерење и новог живота.

Како ја то видим, они који бивају занесени агресијом, меланхолијом и/или хармоничном атмосфером black metala, на путу су да постану бољи и већ су бољи од осталих. Не желим да осећате да мислим лоше о вама када говорим лоше о данашњем black metalu. Мени се не свиђа black metal начин живота (нити начин било који други метал начин живота), али то не значи да имам било шта против оних који су се нашли у њему.

Ја више не свирам метал музику, тако да очигледно не говорим ово из комерцијалних разлога. Само мислим да добијамо довољно с***а од света у коме живимо, нема разлога да додајемо на ту гомилу.

HailaR WôðanaR! HailaR BalduR!

Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/

Линија и Круг

Линија и Круг

Варг Викернес

Изворни текст

Све митологије абрахамистичких религија садрже у себи почетак света, исто тако и његов крај. Из неког разлога на постојање мита о стварању, пре неких 200 година, гледало се као на доказ који подржава идеју да је митологија напредна и скоро једнака Библији. Када су Скандинавци почетком 19-тог века почели стварно да читају и преводе скандинавску митологију, имали су на уму ову чињеницу. И они су желели да представе Скандинавију из доба Антике као “напредну”! Они су активно тражили мит стварања и са том намером интерпретирали митове да тако звуче. Исти је случај са крајем света; и Армагедон су желели да нађу у скандинавској митологији, па су Рагнарок претворили у њега.

Ово је једна од главних грешака коју праве они који читају скандинавску митологију; за неке митове претпостављају да су митови стварања. Дозволите ми да вам дам пар примера; у Völuspâ строфама 2 до 5, постоји опис који се интерпретира као мит стварања светова људи и богова; у Völuspâ строфама 17 и 18 је опис који је интерпретиран да се ради о томе како су богови удахнули добру боју, језик, ум и живот у две гране које су лежале на земљи и то је виђено као скандинавски мит стварања човека. у Völuspâ строфама 42 до 58 постоји запис који је интерпретиран као опис краја света, Рагнарок, скандинавски Армагедон!

У стварности нашег света постоји веома слабо разумевање ових митова, због јудео-хришћанских филтера кроз које се све гледа. Ако желите да видите звезде, боље је да не покушавате да их гледате кроз дебео слој тамних облака.

Стварна чињеница је да не постоје такве врсте митова у скандинавској митологији. Не постоји линеаран поглед на свет, не постоји почетак и не постоји крај. Уместо тога постоји кружни поглед на свет, вечно понављање процеса у животу и природи уопште; Сунце излази, сија, залази и одлази, после поново излази. Годишња доба долазе, трају и одлазе пре него што се поново врате. Мит о вечном повратку је (у модерним временима поново-) откривен од стране сер Џејмса Фрејзера, који наравно није ни сам био јудео-хришћанин, али је од тад углавном био дискредитован као нестручан, а његове књиге као “безвредне”. Овај мит о вечном враћању објашњава скоро сваки процес у нашем универзуму, односи се чак и на планете, соларне системе, галаксије и вероватно на цео универзум. Не постоји почетак и не постоји крај. Не постоји “велики прасак” ни “велико сажимање”, нити линеарно време. Не постоји почетак и крај времена, чак ни саме васељене.

Људски ум је способан да разуме појам вечности, али не и да проникне у њу. Ово може да буде врста “космичке цензуре”, али је вероватније резултат расног мешања између Неандерталаца (Европљана) и Хомо сапиенса (Африканаца). Неандерталац је веома добро разумео и проникнуо у вечност, за разлику од Хомо сапиенса који то није могао, као ни они који су се мешали са Хомо сапиенсом. Чак су и највећи мозгови савременог човека, европски мозгови, прилично мањи од просечног неандерталског мозга.

Јудео-хришћанство је религија створена од мешанаца и за мешанце, али европска митологија је створена од Европљана (Неандерталаца) или је базирана на њиховом схватању, док прва живот види као линеаран, друга га види као кретање у циклусима. Прва види само рођење, живот и смрт, тресе се од страха од оног што може да дође после наведених. Друга види вечност.

Претходно наведени скандинавски митови, уопште не говоре о настанку или крају света. Строфе 2-5 у Völuspâ описују како се загробна хумка отвара после неког времена и како упућеник напушта дневно светло и улази у тамно краљевство где нема сунчеве светлости, месечеве светлости или звезданог сјаја. Бацили су мамац да отворе капију на огради која окружује загробну хумку, заклали су краву и ушли да науче тајне Хела – у гробу. У овоме не постоји мит стварања.  

Строфе 17 и 18 описују како су глумци, који су играли улоге Зимских духова у Рагнароку, имитирајући животиње грабљивице, посебно вука, враћани до жртвених стабала, јасена и бреста, од стране богова (тј. људи који су опонашали божанства). Да би постали Зимски духови, морали су да обесе сопствену одећу (симбол њихове животне снаге) на жртвено дрво; тако голи одлазили су да се одену у (углавном) вучју кожу и тако присвоје улогу Зимских духова у великој представи, симболичној бици између лета и зиме. Током ове битке, Летњи духови (глумци који их играју) цепају са њих њихове вучје коже и газе по њима (тј. играју улогу Видара, који у Рагнароку цепа вука Фенрира на два дела) и тако их симболично убијају. Глумци се праве мртвим и бивају свечано однешени назад до жртвених стабала, где им божанства поново облаче њихову одећу и враћају их из мртвих; поново им дају добру боју, дух, језик и живот. Ни ово није мит о стварању.

Строфе 42-58 су још један опис (има их неколико у Völuspâ) велике симболичне битке између лета и зиме, која се одржава оног дана ког данас зовемо новогодишње вече. Прави се доста буке, запаљени точкови се котрљају низбрдо док бацају варнице, трчи се кроз шуму са упаљеним бакљама, да би се уплашили и отерали сви Зимски духови. Људи се деле у две групе; једни преузимају улогу Зимских духова, а други Летњих духова. Тада они – у позоришној представи – одржавају њихов највечи годишњи плес са мачевима, у ком је приказано како Летњи духови убијају Зимске духове и како ово омогућава лету да се врати. Убијени су Зимски духови па лето може да се врати. И то се дешава сваке године. Рагнарок није крај света, или крај било чега, већобнова свега.

Темељније објашњење ових митова можете наћи у књизи “Sorcery and Religion in Ancient Scandinavia”.

Тако да не постоје митови стварања, ни Армагедон, у скандинавској митологији. Не постоји почетак и не постоји крај. Циклус живота се наставља за све силе у овом свету, као што је увек и било, као што ће увек и да буде – и вероватно ћемо неко време да се питамо како је ово могуће.

Да бисмо икада могли да проникнемо у вечност, морамо да зауставимо нашу расну деградацију, која се догађа крвним мешањем са не-европским расама, морамо да обезбедимо еугенијски позитивно друштво у Европи. Само ћемо кроз активан одгој неандерталских гена наћи одговоре на тајне свемира. Слава Сварогу!

Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/2013/11/06/%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BA%D1%80%D1%83%D0%B3/

Некада Давно

Некада Давно

Варг Викернес

Изворни текст

Некада давно (заправо 2003.) у норвешким планинама, када сам био у бекству из затвора, нашао сам уточиште у планинској бараци. На мапи сам видео да је могуће паркирати кола само 500 метара од бараке, на путу који води до исте планине са северне стране, а до ког се може доћи путем који води од јужне стране планине. Напустио сам бараку и возио око 1,5 часова око планине не би ли паркирао кола на том месту. Схватио сам да би било мудро да то урадим, у случају да морам брзо да побегнем. Када би полиција сазнала где сам, највероватније би дошли са јужне стране.

Користећи војну тактику, коју наравно нисам уопште научио од норвешке војске, кретао сам се путањом латиничног слова “у” да бих дошао до колибе – како бих био сигуран да ћу да видим ако ме неко прати. Због овога, приближавао сам се бараци са југа и неких 200 метара јужно од искључења које води до бараке, било је паркирано велико теренско возило на такав начин да је очигледна била намера да се блокира пут. Није било других заузетих барака у области (проверио сам их), а пут је био ћорсокак, па сам залегао, узео мој двоглед и покушао да схватим шта се дешава. Тада сам чуо псе који су лајали поред бараке и убрзо сам видео људе обучене у црне, или бар веома тамне, јакне са капуљачама, који су носили маске за скијање, кациге и аутоматско оружје. Један од њих је водио немачког овчара и имао пиштољ или револвер у руци. Пратили су мој траг, који сам оставио неколико часова раније. Налазио сам се око 100 метара јужно од паркираног теренаца, тако да су били неких 300 метара удаљени од мене и улазили су у моје видно поље, не знајући да сам ту. Одлично. Да сам само имао пушку…

Могуће је да сам био наоружан пиштољем, Валтером ППК и ручном гранатом (М67), иако бих рекао другачије ако би ме полиција питала, али била ово истина или не, дошао сам до закључка да сам срећан што сам их видео први и несрећан што нисам имао пушку (сва три моја контакта нису успела да ми доставе оно што су обећали), а ја нисам био Џејмс Бонд. Тако да сам одлучио да преживим, како бих се борио неки други дан и полако сам се повукао. Када сам им изашао из видног поља, појурио сам према својим колима, трчећи цик-цак, због тога што нисам знао да ли их има још, или да ли су ме можда до сада уочили. Ушао сам у кола – са старим дизел мотором – и почео да их загревам. Пребацио сам панцир прслук преко возачког седишта, у случају да ме опазе и отворе ватру. Када се мотор загрејао, могао сам да стартујем кола и одвезем се… без све своје опреме, хране и новца – све ми је то остало у бараци. Био сам сам, нисам имао никог да ми помогне, никог да ме подржи, а заправо и нисам прекршио превише закона, тако да је предаја полицији у Ослу било најбоље решење које сам могао да нађем. Па, могуће је да сам се прво ослободио пар предмета… Изабрао сам Осло, због тога што сам схватио да је сигурније да се предам професионалним полицајцима, пред сведоцима, пре него неком сеоском шерифу, где нико не би видео шта се догодило. До тада сам већ мислио да су људи које сам видео полицајци, специјална јединица.

Када сам био испитиван од стране полиције, порицали су да су били у близини бараке. Полицајац са којим сам разговарао (сеоски шериф…) је лично био задужен за операције специјалних јединица у тој области и није добио никаква наређења. Тврдио је и то да они не користе таква возила.

Па ко је онда то био? Ко су били људи које сам видео поред бараке? Судија је наравно написао да сам видео ловце (са скијашким маскама, немачким овчарима и аутоматским оружјем…) или чак духове (судија је то написао!) и да није било полицајаца у тој области. То је био крај приче. У кривичном смислу, то је била прича са којом са могао добро да прођем, тако да је нисам доводио у питање или покушао да изнесем чињенице. Извукао сам се прилично лако.

Случајно познајем неколико Норвежана који служе или су служили у Норвешким специјалним јединицама (FSK-у), одељку Норвешких специјалних снага који је под полицијском управом и они су ми рекли да у FSK-у постоји посебна јединица која се састоји од војника трнираних за акције против норвешких грађана у Норвешкој, располижива за “посебне потребе”, укључујући и ситуације када се треба побринути за проблематичне појединце у Норвешкој, али они ступају у дејство само по наредби министра правосуђа Норвешке лично. Моји пријатељи из специјалних јединица рекли су ми и то да су кола која сам им описао, идентична са оним која користи ова јединица војних убица. Па… добро, изгледа да сам имао више среће него што сам у првом тренутку мислио, када сам их видео пре него што су они видели мене… *ух*

Али шта ја мислим ко сам?! Да ли стварно верујем да сам, или бар да сам био, толико важан, да су ризиковали политички проблем само да би ме се отарасили? Па, у том тренутку смо имали “не-веома-норвешког” министра правосуђа, са именом које је звучало норвешки,Odd Einar Dørum. (Користите Гугл преводилац да преведете чланак на Википедији који је на норвешком, уместо само да прочитате веома крaтку верзију на енглеском, како бисте нашли информације о његовом пореклу.) Био сам сам у сред планине, није било сведока, демонизују ме већ целу декаду, тако да чак и ако би неко сазнао за ово, не би га било брига. У то време за њих сам био најомраженији дисидент у Норвешкој, па… зашто да не? Није да овакви људи нису прибегавали сличној тактици и раније.

Тренинг FSK-а:

О томе ко су они заправо били расправљало се на суду, али ни један једини новинар који је био присутан није изнео ову причу у јавност. Све се завршило потпуном тишином.

У шта ми да верујемо? Пре тога никада нисам чуо да постоје овакве милитаристичке убице у Норвешкој и чак и ја, који сам дисидент, нисам сматрао да је Норвешка толико екстремна. Звучи као нешто из романа. Али полиција је тврдила, очигледно и доказала судији, да они нису били тамо, а ја сам ипак видео ове људе – и осим ако стране снаге не оперишу на норвешком тлу, ко би други то могао да буде?

Оно што знам је то да ловци не користе ски маске, кациге, немачке овчаре и аутоматско оружје, а и не паркирају своје аутомобиле на тај начин. Мора да сам видео “духове”….

Данас сам породичан човек, а они имају људе као што је Брејвик да о њима брину, али и даље мислим да је можда мудро са моје стране да не провдим превише времена у Норвешкој, док год је воде “не-норвешки” марксистички екстремисти. Могао бих поново да налетим на “духове” и можда не бих имао среће као прошлог пута. HailaR WôðanaR!

PS. Помало нерадо причам ову причу, због тога што је веома чудна, страшна и невероватна!

Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/

Госпа од Лавиринта

Госпа од Лавиринта

Варг Викернес

Изворни текст

Постоје различити лавиринти; у некима можете да се изгубите (енг. maze) док у другима пратите пут који води до центра (енг. labyrinth). Тројанска тврђава је лавиринт (labyrinth) који је познат широм Европе, али изван Скандинавије само се може наћи на декорацијама, подовима, зидовима и светим местима. У Скандинавији, Тројанска тврђава, је пут за поворке направљен од камења.

Камени лавиринти у Скандинавији (они који су у савршеном стању су реконструкције):  

Неке од ових Тројанских тврђава датирају из бронзаног доба, али овакви лавиринти су се користили у Скандинавији до 18-тог века за тзв. “плесове госпи”. Госпа је смештена у лавиринт, у центар и младић треба да нађе пут до ње и истим путем је изведе. Па о чему се све ово заправо радило?

Камени лавиринти у Скандинавији (они који су у савршеном стању су реконструкције):  

У Rígsþuli сазнајемо да је Хеимдалр научио Јарлов род вештинама чаробњаштва и рата и веома ретко можемо да видимо – ако уопште и можемо – да се у скандинандинавској митологији, рат и раздор описују као нешто лоше, или бар искључиво лоше. Негативне прилике доносе шансу за добра и часна дела. Без рата не би било ратних хероја. Без патње не би било саможртвовања. Без борбе не би било начина да мушкарци искују права другарства. Само појединци, који су се супроставили непријатељу раме уз раме, могу стварно да верују један другоме.

У древној Скандинавији, на кукавичлук се није гледало само као на лошу ствар; то је био злочин и свако ко је био оптужен за кукавичлук је погубљиван! Ратнички идеал је био неопходно средство да се раздвоји добро од лошег, храбри од кукавица; у то време се неговало само оно што је добро, јако, храбро, мудро и херојско у човеку! Сами богови и богиње су били њихови идеали!

Презир према слаблостима не сме да буде помешан са злобом. Хтење да начините јаким оне које волите је најпаметније и најприродније хтење. Чињеница да излажете оне које волите тешкоћама, само доказује то да стварно разумете шта је најбоље за њих. Богови су наши идеали и знамо да не можемо да се надамо да ћемо постати један од њих ако бирамо најкраћи и најлакши пут у животу.

Дуг пут до центра Тројанске тврђаве је сам по себи награда, због тога што није само циљ сам по себи од велике вредности, већ и пут којим се стиже до циља. Најкраћи и најлакши пут је можда најбржи, али не и најбољи.

Тако да “плес госпи” може да буде симболичан чин уласка у загробну хумку, због повезивања за Хамингјом часног мртвог и учења од богиње гроба, али исто тако и приземна лекција у стрпљењу и истрајности, како најдужи и најтежи пут није само најбољи, већ и једини пут који води ка циљу. Изводећи овај плес поново и поново, сваке године, било је осигурано да ни један човек не заборави ову лекцију. За боље људе из давних времена, ово је била једна од најважнијих лекција у животу. И за нас би требала да буде.

Прилично инстиктивно, ја сам увек следио најдужи и најтежи пут у животу и иако ми је то изазвало много главобоља, то ме је и ојачало. Морам да признам да сам се понекад запитао зашто сам био очигледно “самодеструктиван”, зашто сам се уваљивао у толико невоља, али сваки пут када бих испливао из њих, осећао бих се много боље. Већина проблема са којим сам се суочавао, сам сам изазвао, сопственим избором да увек идем дужим и тежим путем, који је лако могао да буде избегнут, али да ли би у том случају нешто научио? Да ли бих се доказао? Да ли бих стекао поверење оних који су ме гледали како ово радим? Да ли бих постао мудрији? Мислим да не бих. Ако желите да досегнете врхунац, боље ходајте узбрдо. А ако стварно желите да постанете јаки, додајте и нешто камења на терет који носите. Слављено нека буде оно што вас чини јаким, мудрим и величанственим!

Једном сам напунио празан ранац камењем и попео се на 1.400 м високу планину (почео сам од 800 м, тако да је то било пењање од само 600 м). Било је то (на мапи) само 500 м пешачења, а задњих 100 м до врха вероватно нешто најнапорније што сам урадио у мом целом животу. До тог тренутка моје ноге су се чиниле као да су од чистог олова и морао сам да фокусирам своју енергију на прављеље сваког појединачног корака. Прешао сам границу исцрпљености и кретао се као у трансу, покушавајући да одржавам ритам како не бих стао. Али стигао сам до врха, додао своје камење на већ постојећу гомилу и отшетао назад доле… Могао дам да понесем само један камен, као што већина других ради, али нееее; ја сам морао да напуним цео ранац камењем, само из разлога да бих то учинио на најтежи могући начин. Шта сам добио из свега овога? Па добио сам самоспознају, поштовање мојих вршњака, добру анегдоту и пример када покушавам да објасним другима какав сам као особа – и зашто радим ствари које се понекад другима могу учинити чудним.

Живот је чудесан када је тежак а ви га савладате; када је суров а ви успете; када је застрашујући а ви истрајете; када је смртоносан а ви преживите; када је неправедан а ви ипак победите! И смрт је чудесна, када сте проживели свој живот ходајући узбрдо тим најдужим и најтежим путем, који води до центра каменог лавиринта – и оставили за собом друге који могу да буду поносни на вас! HailaR WôðanaR!

Hâvamâl stanza 76

“Deyr fê

deyja frændr,

deyr sjâlfr it sama;

ek veit einn,

at aldregi deyr:

hveim er sêr gôðan getr.”

(„Говеда умиру,

браћа умиру,

исто тако и ти умиреш;

али знам једну ствар

која никад не умире:

стечена част.“)

Како да направите сопствну Тројанску тврђаву:

Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/

Bands, Cults & Organisations in MYFAROG

Bands, Cults & Organisations in MYFAROG

 Reblogged from Mythic Fantasy Roleplaying Game:

There are many different bands, cults, mystery cults and organisations in MYFAROG, like The Liberated (the mystery cult of the bachcantes and meanads), The Order of the (Golden) Dragon (the monastic-like order of the Shield Bearers), The Rangers, The Ansugardaraiþô (the mystery cult of the berserks and valkyrias), The Cult of Meleh Ha-Mashiach (a grotesque foreign cult), The Hashashin (the assassin organisation of The Cult of Meleh Ha-Mashiach), The Sicarii (a group of murderous worshippers of a golden cow), The Antediluvians (a terrible ettin cult), The Gardeners (a group of native bigots), the many Hirðs (the body guard of each and every native king), the many Herliðs (the armies of the native tribes), the Rîkas Þulêus (a religious group working to create a Þulêan Empire), The Hunters (a group of man-hunters), The Merchants (a secretive merchant guild), many different foreign pirate groups, The Robber King (a group of outlaws with unknown motives and goals), Sub Rosa (a group of sorcerers in some religious societies, working to keep the traditions alive) and 17 different temples (one for each sympathetic deity).

Read more… 69 more words

Кључ и Светлост

Кључ и Светлост

Варг Викернес

Изворни текст

Наводна способност скандинавских берсеркера да постану нерањиви је доста намучила научнике: да ли је ова способност била само измишљена или је проузрокована дејством дрога (печурака)?

Приче тврде да су ратници обучени у медвеђе крзно, берсеркери, могли да наставе да се боре и после смртоносног рањавања, умирали су од повреда када би се битка завршила, када би они напуштали берсеркерски “транс”. Ови ратници су преузимали животну снагу од животиње, најћешће медведа, али и друге грабљивице су служиле сврси (нпр. вук, пећински лав, пећинска хијена, смилодон итд.). Као кроз маглу, сећамо се истог обичаја из Грчке, када је Херакле обукао лављу кожу која га је учинила невидљивим. Идеја која стоји иза овога је та, да повреда која се нанесе берсеркеру не чини штету њему, већ његовој “тотемској животињи”. Тако да су берсеркери били неустрашиви ратници, најчешће ослобођени страха и екстремно агресивни у борби. На пример, прича се да је један једини норвешки берсеркер држао мост у бици код Станфорд бриџа, 1066. године и сам убио до 40 Англо-Саксонаца (док коначно није убијен).

Не везују се само Грци и Скандинавци за овај тотемски ратнички култ. Са сигурношћу можемо да тврдимо да су народи као што су Дачани (са вуком као својим симболом) и (изворни) Римљани (са нагласком на Ромула и Рема) бар у почетку имали вука као тотемску животињу, а Гали и Брити вепра и сл. Убеђен сам да је ово била пан-европска традиција, која потиче од Неандерталаца и каменог доба, о чему ће моја жена да прича на Атали, када буде дискутовала о култу медведа.

Радије него да уђем у исти ћорсокак као научници, што се тиче предмета берсеркерских способности, поделићу са вама алтернативну хипотезу за коју мислим да је највероватнија. Као што већ знате, раније сам рекао да можете да узгајате божанства у себи и да развијете бољи самоувид и разумевање своје сврхе, као и буђење способности у себи – ако сте модеран Неандерталац (тј. Европљанин), са могућношћу ових способности у вашој ДНК. Баш као што одређена старосна доб активира пубертет и чини вас плодним, неговање божанстава у себи може да активира друге способности – као што је способност да “постанете берсеркер”.

Поред пубертета, могу да додам да је и постајање родитељем овакав активаторски догађај, који вас мења ако сте за њега спремни; нпр. може да вас претвори у невероватно неустрашиву и самопожртвовану особу у свему што је везано за вашу породицу. Мислим да би чак и неко, ко је у другој прилици кукавица, постао неусрашиви херој када је његова породица под претњом. Постајање родитељем вас чини бољим; активира нешто у вама што вас чини бољим. Нисте прави човек док не постнете ожењен отац! Нисте права жена док не постанете удата мајка!

Сви ми имамо различите способности, свако од нас може да буде прилично развијен у неком смислу а заостао у другом.  Неке ствари,које активирају ове способности, најчешће су догађаји над којима немамо никакву контролу. Религија и традиција су настале због тога што је човек желео да контролише ово просветљење и развој на нивоу племена; сврха традиције и ритуала је била да активирају различите способности у читавим групама. Ово је наравно и сврха AncestralCult.com; да едукује, просветли и направи бољим сваког од вас – тако што ствара “активаторске догађаје” и омогућава да и сами то радите, онда када овај блог то не може. Бољи Европљани ће се ујединити, побунити и ослободити њихову мање срећну браћу и сестре од јеврејског јарма.

Могу да додам да постоји и много негативних активаторских догађаја, који уништавају добре способности и негују етинске моћи у вама. То је наравно случај са јеврејском религијом и њеним клоновима; са хришћанством и окултизмом посебно. Обрезивање је наравно један такав негативан активаторски догађај, као и крштење, али листа је дугачка: порнографске слике, Исус на крсту, холивудски филмови и много тога другог. Избегавајте све ово и вероватније је да ћете постати бољи човек. 

Дозволите ми да се вратим на берсеркерске способности и да вам објасним како оне функционишу. Око 4% одраслих европских људи имају бар делимично (случајно активирану) ову способност и бар су делимично овладали њом а да то не знају, али то излази на површину углавном у кризним ситуацијама. Када дође до ситуација у којима је живот угрожен, око 20% људи ће се заледити, паничити и постати у основи бескорисни – и због овога највероватније неће преживети. Оних 4%, на које желим да се фокусирам овде, исто ће да се промени, али уместо да се заледе они ће да постану екстремно свесни ситуације, ефикасни, брзи и опрезни, стећи ће скоро над-људску снагу и фантастичне организационе способности итд. Тако да је вероватно – осим ако се не жртвују да би спасли друге – да ће да преживесваку катастрофу.

Зашто? Шта се дешава? Размишљајте о људском телу као о рачунару а о мозгу као о његовом процесору. Ако покренете много програма у исто време, рачунар ће да ради споро. Насупрот томе, ако искључите све програме који вам не требају у том тренутку и оставите само један који вам је потребан, тај програм ће да се извршава глатко. Исти је случај са вама када се нађете у кризној ситуацији и искључите све “програме” који вам заиста не требају у том тренутку, као на пример цео дигестивни систем, ваш “процесор” ће моћи да обрађује информације много брже. Све око вас ће одједном да се одвија успорено; не стварно, али ваш мозак има више снаге да обрађује информације па ће тако да вам изгледа. Ако сте повређени и та повреда се односи само на један део вашег тела, он ће да буде “искључен”, једноставно нећете то да приметите, ваше тело ће да настави да ради. Повреде ваше јетре, бубрега или стомака ће само да вас (могуће) убију када поново укључите остале “програме” – и само тада ћете ви, берсеркер, да умрете од шока.

Наравно, прави изазов је овладавање свим овим, имати способност давољом искључујете “програме” које ваше тело не треба у овој или оној ситуацији. Многи од наших предака су овладали овим, као и многим другим способностима исто тако, чак и некима за које нисмо ни чули – из разлога што су били крајње добри и искрени, исто тако и довољно лаковерни да дозволе расно мешање и утицај Јевреја; хришћанство, нихилизам, психологију, феминизам, капиталлизам итд., итд… Авај! Толико смо тога изгубили због ових.

Како знам? Због тога што су догаћаји у мом животу активирали способност која се зове Интуиција, исто тако сам видео свет успорено неколико пута.

Будите пажљиви док слушате музику, док гледате филмове или уживате у некој другој уметности. Будите пажљиви док живите свој живот и постајете лошија особа од оне које сте могли да будете. Живот је дугачак низ емоционих, интелектуалних и духовних активатора и они вас обликују и активирају различите процесе у вашем уму и телу. Ваш ДНК није само програм који контролише ваше тело и ум, већ и ваш дух – или његов недостатак. Ипак, не активира се све без ваше контроле; нешто морате и сами да укључите, или да други то укључе за вас. Или да Јевреји то потпуно искључе, да би вас лакше поробили, као паук који отрује своју жртву да би могао да је убије и поједе.

Одализам је кључ и светлост; кључ који ће да нам омогући да отворимо врата прошлости, светло које ће да нам омогући да видимо оно што је унутра. Само WôðanaR може да нас тамо одведе. HailaR WôðanaR!

Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/