Чудан Свет

Варг Викернес

Изворни Текст

Као млад човек понекад сам правио дуге шетње по киши, сам, у касне сате. Из неког разлога више сам добијао посматрањем света него учествовањем у њему – вероватно из разлога објашњених овде. Радије него да слушам звукове света око мене носио сам вокмен, углавном сам слушао Iron Maiden.

Нисам био силеџија и никад нисам започео ниједну тучу али сам говорио искрено и од срца иако често то нисам требао да радим и због тога сам имао много непријатеља (није да их данас немам…). Исто тако сам био арогантан и гледао са висине оне који су то заслужили. Из неког разлога, није ме било брига и чак сам ово и желео; «ако је свет болестан, зашто не бих био у конфликту са онима који се изгледа одлично уклапају у тај болестан свет?». У већини случајева сам из туча излазио као победник (запамтите да никада нисам никог напао! Само сам се бранио). У ствари, победио сам у толико туча, да мислим да сам до краја осмог разреда пребио више од 50% свих дечака из деветог разреда у мојој школи и због тога сам био јако непопуларан међу њима. Не говорим све ово да бих се хвалио и уствари и не мислим да сам био јачи од осталих дечака; био сам бруталнији, агресивнији у тучама и вољан да применим бруталну силу. Нпр., док сам ишао у седми  разред, један дечак из деветог разреда висок 2 метра, покушао је лагано да ме рвајући обори на земљу. Реаговао сам ударајући га лактом у нос и наравно победио у тучи. Када сам га оставио,  лежао је и плакао као беба. Још један момак, мојих година али и већи и снажнији од мене, једноставно ме је бацио на земљу и држао доле. Питао ме је да ли «одустајем», мислећи да је победио. Да, наравно; једноставно сам га ударио коленом у лице, колико год јако сам могао. Моментално ме је пустио и почео да скичи као свиња у кланици. Устао сам и видео да му лице крвари. Када ми је нека азијска девојчица рекла да сам  «окрутан», ударио сам га и у стомак – само да бих је још више разбеснео. Тада сам отишао. Његови другари су само стајали тамо и гледали како скичи. Наравно, био сам сам од почетка.

Већину времена овај «рат» је био веома неугодан. Увек сам морао да чувам леђа због тога што су ме увек неки старији дечаци тражили, да ме ухвате. Једном, када сам имао 16 година, возио сам мој мопед и приметио како ме кола прате. Ауто је био напуњен петорицом очигледно старијих и јачих момака, претпостављам да су имали око 18 година и нису изгледали пријатељски. Направио сам пар наглих скретања и још увек су ме пратили. Када сам убрзао и они су то урадили. Схватио сам да морам да покушам да их се отарасим. Возио сам што сам брже могао до малог пута за који сам знао да је слепа улица у којој су лежећи полицајци екстремно велики. Возећи мопед могао сам да их користим као мале скакаонице, то сам и урадио. Кола су пар пута добро лупила прелазећи преко њих, па нисам био сигуран да сам урадио праву ствар. Сада су ме пратили пет вероватно веома бесних осамнаестогодишњака! Пут је био слепа улица али сам знао да је отворено поље иза левог ћошка и кренуо сам ка њему – пуном брзином. Поскочио сам на малу избочину на путу и упао у блато – био сам заглављен! Окренуо сам главу да бих видео да ли ме још увек прате и видео сам да се њихов ауто буквално забио у избочину на путу. Излаз у поље је једноставно био преузак да би кола прошла. Прашина и ситно камење је полетело у ваздух када је ауто ударио избочину. Излаз је био толико узак да десна врата нису могла да се отворе, па су само тројица од њих могли брзо да изађу – и да крену да ме јуре. Први није видео блато па је пао – право на лице. Цело лице било му је браон, од блата и лудо је вриштао од беса! «С…е», помислио сам. «Стварно морам да побегнем одавде». Бити заглављен у блату са мотором и није тако страшно; само сам дао пун гас и изгурао мотор одатле. Али преостала двојица су били још увек на ногама и веома близу. Сада, једини проблем – наравно за њих – био је тај што су били иза мене, па када сам дао пун гас, бацио сам тону блата директно на њих. То је био млаз од блата. У том тренутку почео сам да се смејем; споро сам напредовао због блата, али су и они, покушавајући да ме се дочепају, штитећи рукама лице од блата. Коначно сам изашао из блата, и могао да наставим по сувој трави, ка другој страни поља и мом сигурном бекству. *Уф*, један метак избегнут.

PS. Мислим да је био петак или субота, увече, због тога што су петоро момака у колима били лепо обучени, за излазак…

Мој «план за бекство». У А сам одлучио да побегнем. У B су се кола слупала. На рути између B и C је некад било отворено поље (и мала шума). Лежећих полицајаца више нема. Више се не можете одвести из A у B колима (пут је затворен за саобраћај), а на отвореном пољу су саграђене куће. Шума је такође посечена.  «Напредак», тако они то зову. И да, колико видим, слепа улица то више није.

Добро место да се слупају кола која вас прате (тада није било стазе после успона, а сам успон је био стрмији).

Било је неколико сличних ситуација али сам увек имао, опростите због израза, проклету срећу и увек сам побеђивао у овим тучама или се извлачио неповређен. Против свих изгледа, никад нисам био пребијен и као што сам већ рекао, то није било зато што сам био јак момак. Многи које сам победио су били јачи. Многи су чак и били бољи борци. Нисам ни веома јак нити превише добар борац, Само имам среће. Мора бити да ми је Hamingja веома јака.   

То је поента коју желим да направим овде; ја имам среће. Шта год да сам радио, добро или лоше, увек сам имао изузетну срећу. Имао са напуњен револвер уперен у моје чело; чак је и пуцано у мене из велике близине пушком калибра .22, али није опалила па сам жив да причам о томе. Једном је један момак (наводни «пријатељ») покушао да ми пресече ручни зглоб, нападајући ме ножем у забаченој уличици у Бергену, али сам обрнуо руку за 180 степени па сам прошао само са малом посекотином на руци.

Ожиљак са памћење;

Једном сам, у Багдаду, бежао од чопора бесних паса и успео да побегнем – био сам шестогодишњак – тако што сам се попео на бетонски зид висок преко 2 метра, на сигурно место, пре него што су ме сустигли. Изненада су напали мог брата и мене. Мој брат се попео на палмино дрво, па су моји родитељи морали да га спашавају, користећи кола да би стигли до њега. Што више размишљам о овоме више сличних сцена ми падају на памет, сећања из моје сопствене прошлости и колико сам среће имао да се увек извучем неповређен.

„Смрт је најчешће најбољи исцелитељ.“ (тулеанска пословица)

„Онај који се плаши смрти не може да ужива у животу.“ (тулеанска пословица)

Наравно, постоји много других људи који су доживели много више него ја, много горе ствари исто тако, али поента је да сам имао среће. Благословен сам. Да; чак и важан. Осећам да ме неко или нешто штити откада сам се родио. Назовите то Богом или Духом ако желите, или можда Вилењаком Заштитником.

Hâvamâl stanza 77

“Deyr fê

deyja frændr,

deyr sjâlfr it sama;

ek veit einn,

at aldregi deyr:

dômr um dauðan hvern.”

(„Говеда умиру,

браћа умиру,

исто тако и ти умиреш;

али знам једну ствар

која никад не умире:

одлука о човековој смрти.“)

Ипак, „проблем“ је то што исто тако осећам да ме неко или нешто води у све ове проблематичне ситуације – да ме образује. Да ме ојача. Да ме претвори у нешто мало корисније… Ово би могло да објасни зашто сам завршио у затвору; да би се образовао. Да ли бих прочитао све те књиге да нисам био затворен и на неки начин натеран на читање (или то или бих изгубио разум)? Не, вероватно бих умро веома млад, највероватније у неком очајничком, самоубилачком нападу на…све.

„За часне не постоји смрт, само промена тела.“ (тулеанска пословица)

Ја сам још увек овде, у овом чудном свету, срећан и чуван од стране (у недостатку бољег имена за то) Одина. У мрачним моментима осећам се превареним за херојску смрт коју можда нећу доживети, али почињем све више да верујем својој судбини. Ипак сам овде због разлога. Можда само због тога да би наставио да певам своје луцкасте песме, или можда због нечега другог. Још увек то не знам.

„Смрт одговара пре него што је упитана“ (тулеанска пословица)

Могу да сањам и да се надам; само изгледа да не могу да планирам било шта, због тога што моје личне жеље и мишљења изгледа да се не узимају у разматрање од стране богова… C’est la viе, претпостављам. HailaR WôðanaR!

„Лепа смрт почаствује цео живот.“ (тулеанска пословица)

PS. Сви „наводи о смрти“ су из MYFAROG-а.

Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/

Побуна против Модерног Света

Побуна против Модерног Света

Варг Викернес


Ми живимо у свету у коме се дубоки бунари називају високим кулама, у коме се високе куле називају дубоким бунарима, у коме је ноћ дан а дан је ноћ, у коме је мржња љубав а љубав је мржња, у коме је живот смрт а смрт је живот; у коме се константно пљује, гази и злобно напада природа и све што је природно. Бурзум («тама», тј. светло) је био моја тинејџерска реакција на све ово, можда најбоље уочљива на албуму који се зове Hvis Lyset tar oss («Ако нас Светлост [тј. Тама] Узме»). Побунио сам се против модерног света – и свега у њему, због тога што је све у њему било изокренуто, изврнуто, уврнуто у нешто супротно од оног што треба да буде.

Свет је у метежу, и као што из кофе полако истиче чиста вода, наша божанска Европа се полако просипа у прљаву канализацију, где живи остатак  «човечанства». Ово је хаос, конфузија је врховни владар, у стварности ово је рат! Ипак, ми не знамо шта се дешава; нашим мушкарцима и женама, нашим дечацима и девојчицама је дато «хлеба и игара» који су им потребни да би остали у блаженом незнању – и биће им дато хлеба и игара, још више хлеба и игара, све док не постане прекасно да уопште и могу да реагују – прекасно за њих да промене ток догађаја.

Наш непријатељ је, како га ја видим, слабић, кукавица и глупак, али исто тако и труо до сржи и потпуно без икаквог осећаја части. Ја га видим као ужасно инфериорно биће, паразита неспособног да одржава свој живот без домаћина којим се храни, али исто тако и експертског лажова који нас ја навео да мислимо да је исти као ми. Да, ово је његов највећи и једини велики успех; он је успео да нас натера да мислимо да је као ми! Када бисмо препознали стварно ко је, уклонили бисмо га са врло мало труда и времена, али не препознајемо га. Сувише је добар лажов. Лагао нас је о нашој прошлости, лаже нас о нашој садашњости и нашој будућности. Чак користи своје способности да нам говори убедљиве лажи само да би нас забавио.

Видео сам његово право лице; дугачког носа, тамне коврџаве косе,   злокобног изгледа, погрешно створење које стоји иза ваших леђа са бодежом у руци, спремно да пререже ваше грло чим му окренете леђа. Он је ненадмашан у томе; убиство, подмукло, са леђа му је омиљени занат.

Ето! Показао сам вам његово лице, разоткрио га вама, али не…ви видите добро тамо где је зло а зло где је добро, он је то постигао са свим својим лажима. Направио вас је неспособним да видите или прихватите стварност, зато што само можете да видите супротно од стварности.

Ослободите се његових злокобних чини, ослободите се  овог ропства и манипулације вашег ума, отарасите се утицаја овог паразита на ваше животе – и заједно ћемо моћи да уклонимо тог паразита са његових људи-домаћина и тако спасимо Европу. Да би живели треба нам Европа, вама и мени, исто као што свакој ћелији у телу треба тело да би преживела. Без тела свака ћелија ће умрети.

Божанствена Доброта:

Паразити: 

 

 

 

Љубав није када вам је стало до сваког, већ када вам је стало до неког свог. Ако волите све, не волите никог.

Мржња није лоша, она је нешто што осећамо и треба да осећамо да бисмо осигурали сопствени опстанак када смо изложени смртоносним претњама.

Расизам није мржња према другој раси већ, углавном, љубав према својој сопственој раси и најочигледнији и најприроднији инстинкт сваке врсте на нашој планети.

Анти-расизам је самоубиство и геноцид.

Ја сам дубоко на дну, у влажној и мрачној тамници, зато што обитавам у правом Рају; европској Европи. HailaR WôðanaR !

Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/

На зараслим стазама I

На зараслим стазама I


Варг Викернес

Извор текста

Једна од најбољих ствари коју данас можемо да урадимо у борби и подрвивању сила које уништавају нас и свет у коме живимо, је да их такорећи исечемо; да уклонимо њихове сламке из наших извора, да будемо сигурни да не добију ништа, или бар најмање могуће, од нас. Морамо да престанемо са куповином ствари које нам говоре да купимо, исто тако ствари које они производе и нуде их нама.

Генерација наших родитеља, углавном њиховом имиграционом политиком, постарала се за то да ако ми – њихова деца – желимо кров над главом, можемо или живети од њихове милости или постати дужнички робови који музу краве за злокобне силе које уништавају и нас и све што сматрамо драгим. Шта год да урадимо, направићемо нашој деци живот још горим, ако је то могуће.

Већ сам раније писао о овом, овде, али толико је важно да мислим да то што се понављам није лоша ствар. Видите, постоји решење за све ово. Знам, не за свакога, али за пар срећних који имају довољно средстава да набаве бар грађевински материјал и нешто алата и направе сами кућу. Без хипотеке. Причам о томе да саградите своју кућу, радећи све што вам је дозвољено сами да урадите. Ово је савршено могуће, осим наравно ако немате новца ни за то или довољно добро здравље.


Наши преци су сами градили своје куће, једноставно, ми можемо исто то. Ако можете да приуштите имање али не и материјал за градњу, у најгорем сценарију, саградите кућу од било ког материјала који вам је доступан. Виђао сам, на интернету, да људи граде куће користећи празне пластичне боце, сено и блато, гранчице и шта све не, и то функционише.


Ја сам довољно привилегован да сам могао да приуштим камење за градњу и римски цемент за зидове, и дрво и цреп за кров. Купио сам ручно-направљене или половне храстове прозоре које сам нашао на интернету толико јефтино да сам се осећао као лопов када сам ишао да их покупим и платим, у кешу. Врата ћу да направим сам, користећи дрвене панеле од храстовине, које сам купио несечене.


Тренутно, још увек радим на темељу за гаражу/планирано привремено боравиште (где ћемо да покушамо да живимо док градим главну кућу). Прошле године сам ископао колико сам мислио да ће да буде довољно, али после зиме је зарасло па сам морао још да копам, користећи најбољи алат за то – ашов и своје тело. Такође сам увидео да морам да изравнам, већ копам пет дана и мораћу да наставим још најмање пет. Ово је тежак рад, Сунце пржи, али као резултат осећам како ми тело напредује. Јачам а да не трошим новац за теретану, природно, баш како треба. Надам се – и знам – да ће остатк градње бити исто овако физички захтеван.


Као што можда знате ја имам жену и ми имамо троје мале деце. Многи ће рећи да градилиште није најбоље место за децу, али дозволите да се не сложим са тим. Они уживају помажући ми, а када се уморе играју се.











Деца не могу да понуде много стварне помоћи, али они уживају у томе и тако доста и науче. Копање је добро и за њих. Постају јачи, баш као и ја.





Купили смо мешалицу за цемент, наравно половну, и унапред се радујем почетку стварног процеса зидања.


Грађење сопствене куће је оно што су наши преци радили па то радим и ја. Радећи то ја подривам злокобне силе нашег друштва, које нас поробљавају и уништавају. Не постоје бољи узори од наших паганских предака. HailaR WôðanaR!


PS. Па, могу само да додам да се ово често догађа када мајке препусте очевима одговорност за децу на неколико сати… Зар никад неће научити (мајке). *уздах*





Мада је почело добро…

Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/

Велика дрвећа настају из малих семена

Велика дрвећа настају из малих семена

Варг Викернес

Некима од нас се свиђају деца или их чак воле. Другима се опет не свиђају или презиру децу. И учиниће велики напор само да и обезбеде  да нема деце у њиховој близини. Без обзира шта ми осећали према деци, ми морамо да се сложимо да су европска деца најважнија и највреднији фактор у борби код опстанка Европе.

Када знамо то, ми такође морамо бити свесни да није крв најважнија у овом контексту; ми такође морамо да их образујемо. Шта је добро у томе ако европска деца одрасту под утицајима наших непријатеља?  Шта је добро у томе за Европу (као што је случај са генерацијом наших родитеља) ако им наши непријатељи исперу мозак.

Да би то урадили, као прво, морамо да осигурамо да мајке остају код куће са својом децом и саме да их одгајају. Дозволити да екстремни социјалистички школски систем одгаја нашу децу, уместо нас,  неће нам донети ништа добро; осим изузетка (попут нас) који ће изаћи из тог система са неоштећеним умом. Већини је комплетно испран мозак – наравно, већина њих због тога и постаје. Једини начин да образујете добре Европљане јесте школовање деце код куће илити "одшколовање". Мајке би остале код куће са децом и образовале би их, баш као што су то радиле у прошлости. Мушкарци би обезбеђивали породицу а жене би образовале децу. То је традиционалан начин, да, и јесте традиционалан јер био успешан; то је природан и стога и најбољи начин.

У каснијем добу отац би био успешан  и почео би да их учи занат и наравно ратничке вештине, као и остале ствари које мајка не може да научи. Сви мушкарци би требали да постану ратници, у случају да их краљ позове у рат (али исто тако и девојке и жене би требале да познају такву вештину).

Ово делује једноставно, и до неког дела и јесте једноставно али заиста је веома важно да одбацимо институције за испирање мозга и да сачувам Европу преко наше Европске деце. Деце која се школују  код куће не постају наркомани, не буду малтретирана од старије деце или од стране педофила, не псују (најгору реч која моја деца познају је “идиот“), она се не туку међусобно, нити су изложени застрашивањима, њима је потребно далеко мање времена да науче нешто него када би то учили у школи, мање им је досадно, родитељи губе мање времена и троше мање горива како би довезла децу из школе.

Мој петогодишњи син нпр. већ може да чита норвешки и француски, решава математичке задатке које сте ви решавали када сте имали девет година, и он је невероватно едукован и разуме већину природних процеса.

Деца у школи живе микро – друштвима изграђеним за децу њихових година. Тако да се они вероватно неће дружити или радити нешто са индивидуалцима старијим од њих. Они никада неће научити нешто што је намењено старијој деци. Они остају са истом групом индивидуалаца кроз цео њихов живот и тако у стари остају незрели и детињасти. Наш трогодишњи син је био много мање изложен кућном школовању али он је био ту када смо ми – тј. углавном моја жена, учили нашег старијег сина тако да и он сада може да чита француски, и ако га ми још томе нисмо учили. Он је једноставно то научио пасивно – јер живи у микро друштву које није само створен за индивидуалце његових година. Он је такође невероватно едукован и зна разне ствари које се не очекују за дечака његових година јер не проводи већину времена дружећи се са децом његових година.

Наши момци – која ће бити школована код куће – помажу нам да нахранимо кокошке и зечеве, помажу нам да почистимо кавезе, скупљају јаја заједно са нама, били су ту када сам вршио ситне поправке на колима, када сам мењао гуме, заједно шетамо пса – возимо бицикло, шетамо, помажу нам да садимо поврће у башти, да кувамо ручак, иду заједно са нама да купимо намирнице у продавницу, идемо сви заједно када најстарији син иде да јаше свог понија, придружују нам се када возим жену у стрељану, старији син заједно са мном иде на трчање ( мада чешће возимо бицикло), и наравно водимо их и на дечије игралиште, до плаже ( где има такође дечије игралиште), да виде и неке рушевине на врховима планина итс. Они могу да науче толико тога док живе и док играју – и они све то раде док остала деца њихових година седе мирно на столици и чекају свог учитеља да настави.

Ја не желим да своју децу препустим потпуном странцу, чији је главни задатак да им испере мозак и да их претвори у корисне робове за јеврејске банкаре који владају светом. Пошто ја радим код куће, тако ако им се нешто деси, ја ћу бити ту да их заштитим. Они су моја одговорност и не желим да их одгаја, образује, храни, или штити неки потпуни странац, као што то већина родитеља данас ради. Уколико их препустим њима, моја деца ће вероватно да израсту у издајнике наше расе са испраним мозгом, у корисне робове и топовско месо за (праве или вештачке) Јевреје који владају овим светом. Уколико то допустимо они ће такође нестати у Европи.

Да, изузетно је важно, не само да стварамо Европску децу, него и да остану Европљани. Ми морамо да их одгајимо како би постала добра, поштена, радна, талентована, едукована, драга, као и часна али исто тако и нетолерантна, и немилосрдна према нашим непријатељима. Европа није само раса ( или боље речено врста), него и менталитет, духовност, морал, начин размишљања.

Моја деца ће бити школована код куће;

http://thuleanperspective.com/2013/05/02/big-trees-grow-from-small-seeds/

Превод: М. Марковић

Текст уредила. А. Л.

Будућност

Будућност

Варг Викернес



Када сам био у мојим раним и средњим тинејџерским годинама, доста сам играо RPG игре, углавном са старијим пријатељима, а један од њих, Тор-Хенинг, пуних пет година старији од мене, био је социјални случај, који пуши хашиш, претерано-угојени анархиста који је тврдио да би смо сви требали да – када будемо постали одрасли – не радимо, и уместо тога идемо на социјалну помоћ,  јер ће то – он је тврдио – допринети рушењу система.

У то време сам био прилично асоцијалан; прескакао сам наставу у школи, стално сам завршавао у тучама, и у школи и ван ње, тренирао сам борилачке вештине и одлазио ​​на стрелишта да би имао приступ  муницији за моју незакониту пушку, коју сам украо из куће кад сам имао 12 година. Када је про-совјетски наставник за лов у школи држао часове, мој пријатељ и ја, отишли смо у његову кућу и украли око 2.500 комада муниције. Мењао сам мој стари мопед за 1.000 НОК и три торбе електронских детонатора. Купио сам оригинални СС шлем од челика за 300 НОК од једног од мојих RPG пријатеља. Све што сам радио било је заиста само припрема за Трећи светски рат, а док не дође до њега схватио сам да могу да свирам гитаре и играм RGP-oвe. Неки пут сам само седео, носeћи мој СС шлем, држећи моју напуњену пушку; гледајући на сат и питајући се када ће рат да почне. Имао сам доста оружја и муниције, али не и хране, чак ни за један дан – зато што сам мислио да нећу потрајати довољно дуго да ће ми икад затребати храна. Рат је требало да буде моја судбина; желео сам да следим пут оних мојих предака које поштујем и на које се угледам. Ваљда сам и ја био само прилично депресиван тинејџер.

Зашто? Па, видео сам да се свет око мене распада, и из неког разлога сам осећао да је све за шта је било вредно живети уништено – и то углавном  током покрштавања Европе. Последњи ексер у ковчег је био пораз  Хитлерове Немачке у Другом светском рату. Радије бих умро за нешто што је одавно изгубљено него живео за било шта у мом животу. Мислио сам да бих радије умро за Хитлера него живео за оно што су нам победници  донели.

Мој брат је пошао другим путем и изабрао образовање и оно што се данас види као успех. Да; ја сам био губитник. Прави губитник; без образовања осим оног koje сви морамо да имамо, без посла, без жеље за послом, без  девојке, само пријатељи губитници попут већ поменутог, без наде за било какву будућност. Али …. ја сам био губитник по избору. Нисам желео посао где сам морао да плаћам порез потпуно трулом систему. Нисам желео девојку, ни касније породицу у овом свету; видео сам доношење детета на овај свет као крајњу окрутност! Нисам хтео да завршим као моји родитељи; корисни «победници» са добрим пословима, који доприносе пропасти Европе плаћањем пореза криминалном систему. Изабрао сам да будем губитник! Највећи неуспех, за мене, је био да будем «успешан» у овом систему.

Када видим да други нападају људе због тога што су оно, што већина нас сматра «губитницима», мислим о томе, како сам желео да будем «губитник», пре него да будем добар у нечему што је лоше, у лошем систему. Наравно, био сам само тинејџер, млад и незналица, али ретроспективно, морам рећи да сам урадио праву ствар. Када се игра игра «Силовање Европе», мислим да је губљење најбоља ствар коју можете да урадите.

Данас сам старији и мудрији. Наравно, неки су и млади и мудри. Године нису релевантне. Али ја нисам био, а у сваком случају  данас сам старији и мудрији, и упркос суочавању са проблемима у животу – као што је провођење неког времена у затвору – добро сам, чак и у овом поквареном свету. Уместо да се трудим да окончам свој живот, трудим се да се држим подаље од очаја овог света; уместо да се борим против плимског таласа, ја се склањам у страну и пуштам да спере свет. Морам бити реалан, не постоји ништа што могу да урадим око таласа, осим да се склоним у страну и пустим да побије оне који не успеју да ураде исто. Када уништи све, ја ћу се спустити са брда или планине и изгради нови свет. Бољи свет. Европску Европу. Са овим блогом покушавам да осигурам да, колико је год могуће Европљана учине исто; мојој деци су потребни други попут њих, иначе је све заиста изгубљено.

Пустимо да овај свет пропадне, пустимо га, и све у њему, нека се удаве у  прљавштини коју производе. Нека овај свет сам себе запали, и нека изгори до пепела, заједно са свима који се уздају у њега. Изградите своју тврђаву на брду или у планини, и седите тамо и гледајте како плимски таласи чисте овах свет. Нови свет ће настати из пепела старог, зелена трава и високо дрвеће ће расти, цветне ливаде и шума широм ће се појавити. Не просипајте ни сузу за оно што је изгубљено, овај свет је сам себе бацио у понор: само мржња, глупост, неискреност, завист, похлепа и окрутност ће бити изгубљени! Права Европа ће бити добијена! Хомогена, лепа, складана и бела Европа ће бити рођена из пепела, као Феникс. Обновљена Европа. Препорођена Европа. Европа као што је била и како што требада буде! Славна Европа!

Да, ја сам већ стар човек са сумњивом прошлошћу, и вероватно никада неће видети Европу коју волим и за којом чезнем, али ја имам децу, и надам се да ће једног дана бити у стању да живе у европској Европи. HailaR WôðanaR!

R!

 

 

 

 

 

 

 

Превео са енглеског Александар Маслар

http://thecallofthule.wordpress.com/2013/07/09/%D0%B1%D1%83%D0%B4%D1%83%D1%9B%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/