Изгубљени Лугови
Варг Викернес
Изворни текст
За почетак мало музике:
http://www.youtube.com/watch?v=ABjl6_y8mJo
Свуда око мене видим како стабла падају и мислим на Сарумана и његове орке и полу-орке, који убијају дрвеће. Машине сруше старе дивове у року од неколико минута, остављајући иза себе пејзаш пун ожиљака. Сваки пут када изађем напоље, видим нови пањ. Цели шумарци нестају преко ноћи, да би се направило још места за стоку или за зграде. Увек треба још људских уста да се нахрани на овом свету. Још робова треба куће. Још новца да се направи, за оне које владају нашим светом, који се мења. “Посеците их све!”
Авај! Где су стајале шуме, дубоке, тамне и застрашујуће, сада се налазе отворена поља и пашњаци, мочваре и ограде од бодљикаве жице, путеви и насеља. Брда стоје гола под небом, најчешће оскрнављена ружним конструкцијама савременог човека. Планине се даве у мору смрдљивих градова. Тишину никад не прекида пој птица или ветар, она је заувек прогнана константним звуком мотора: трактора, теренских возила, кола, аутобуса, косилица, камиона, бродова, авиона, хеликоптера, чамаца, мопеда, моторних тестера, мотора, једрилица и свега осталог што вам падне на памет. Они се увек чују, ту у близини, у најбољем случају негде у даљини. Ни једна стаза није остављена без трагова точкова, широких или уских, у пару или појединачних. Ни једна шума није остављена да расте у миру.
Ја сам овде. У овом свету. Ухваћен у мрежу, принућен да учествујем. Нема излаза. Шта год да урадим, на неки начин, до неког степена, учествујем. Тако да то радим, невољно али ипак радим, особођен осећаја кривице или стида. Знам да морам. Тако да учествујем. Али исто тако учествујем и у раду на осигуравању опстанка наше врсте и старих тајни. Шта год да се догоди, није стварно битно док год наша врста и наше тајне преживе – а хоће – у овом свету који стално подмлађује сам себе.
Наставите да газите кроз говна која овај свет производи. Истрпите смрад. Истрајте. Кронос (“време”) ће све променити на боље и ускоро ћемо поново живети у свету који не захтева од нас да серемо где једемо и пишамо где пијемо. У међувремену, размишљајте о ономе што ће да дође. Немојте да живите за данас, већ за сутра. Немојте да живите за вас, већ за вашу децу. Ми смо изгубљени, укаљани овим болесним светом, али наша деца нису. Садите дрвеће под чијом сенком никада нећете седети.
HailaR WôðanaR! HailaR HaimadalþaR!
Превео да енглеског Александар Маслар
Варг Викернес
Изворни текст
За почетак мало музике:
http://www.youtube.com/watch?v=ABjl6_y8mJo
Свуда око мене видим како стабла падају и мислим на Сарумана и његове орке и полу-орке, који убијају дрвеће. Машине сруше старе дивове у року од неколико минута, остављајући иза себе пејзаш пун ожиљака. Сваки пут када изађем напоље, видим нови пањ. Цели шумарци нестају преко ноћи, да би се направило још места за стоку или за зграде. Увек треба још људских уста да се нахрани на овом свету. Још робова треба куће. Још новца да се направи, за оне које владају нашим светом, који се мења. “Посеците их све!”
Авај! Где су стајале шуме, дубоке, тамне и застрашујуће, сада се налазе отворена поља и пашњаци, мочваре и ограде од бодљикаве жице, путеви и насеља. Брда стоје гола под небом, најчешће оскрнављена ружним конструкцијама савременог човека. Планине се даве у мору смрдљивих градова. Тишину никад не прекида пој птица или ветар, она је заувек прогнана константним звуком мотора: трактора, теренских возила, кола, аутобуса, косилица, камиона, бродова, авиона, хеликоптера, чамаца, мопеда, моторних тестера, мотора, једрилица и свега осталог што вам падне на памет. Они се увек чују, ту у близини, у најбољем случају негде у даљини. Ни једна стаза није остављена без трагова точкова, широких или уских, у пару или појединачних. Ни једна шума није остављена да расте у миру.
Ја сам овде. У овом свету. Ухваћен у мрежу, принућен да учествујем. Нема излаза. Шта год да урадим, на неки начин, до неког степена, учествујем. Тако да то радим, невољно али ипак радим, особођен осећаја кривице или стида. Знам да морам. Тако да учествујем. Али исто тако учествујем и у раду на осигуравању опстанка наше врсте и старих тајни. Шта год да се догоди, није стварно битно док год наша врста и наше тајне преживе – а хоће – у овом свету који стално подмлађује сам себе.
Наставите да газите кроз говна која овај свет производи. Истрпите смрад. Истрајте. Кронос (“време”) ће све променити на боље и ускоро ћемо поново живети у свету који не захтева од нас да серемо где једемо и пишамо где пијемо. У међувремену, размишљајте о ономе што ће да дође. Немојте да живите за данас, већ за сутра. Немојте да живите за вас, већ за вашу децу. Ми смо изгубљени, укаљани овим болесним светом, али наша деца нису. Садите дрвеће под чијом сенком никада нећете седети.
HailaR WôðanaR! HailaR HaimadalþaR!
Превео да енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар