О Правди
Варг Викернес
Из неког разлога увек сам био магнет за оно што
би обични људи назвали „проблемима“ или чак „невољама“. Све од обданишта, тукао
сам се са другом децом и снажно протествовао против већине ствари које су
ауторитети радили или говорили, најчешће са негативним последица по мене. После
обданишта завршио сам похађајући ирачку јавну школу у Багдаду у периоду од једне
године и наравно ништа се није променило; и тамо сам се тукао са другом децом и
не мање супростављао ауторитетима. Код куће у совјетској Норвешкој прича се
наставила; тукао сам се са другом децом и приговарао скоро свему што су учитељи
радили или говорили. Ово су објашњавали тиме да сам имао пре-развијен осећај за
правду и реаговао на сваку неправду учеињену мени или другима, чак и у име
других када се нису усудили да говоре за себе. Неки ће рећи да сам био храбар,
зато што сам се тукао и са старијом децом – доста старијом децом – али сигуран
сам да ће бити и оних који ће рећи да сам једноставно био глуп. Учитељи су ме
сигурно мрзели. Истина је да сам увек био уплашен када сам се тукао са другима,
али нисам дозвољавао да ме обузме страх или разум можда. Увек ми је било жао
деце коју сам претукао, чак – уствари посебно – старије деце. Једно од најгорих
(у неком смислу и најбољих) сећања које сам имао у животу је из времена када сам
ишао у четврти разред и пребио двојицу силеџија из шестог разреда, истовремено.
Друга деца су мислила да је ово сјајно и био сам слављен због овога, али на
штету двојице пребијених, понижених и уплаканих шестака.
У средњој школи прича се наставила, али тада су
учитељи ово објашњавали чињеницом да сам био арогантан; нетолерантан према
слабостима других и неспособан да сакријем презир према онима – како сам ја то
видео – који га заслужују. Другим речима, био сам преискрен за сопствено добро и
верујем да ће неки рећи да сам био и сувише глуп да не изражавам мишљење када
сам схватао да ће ме то довести у невољу. Али знао сам то савршено добро и зашто
бих се плашио тога да упаднем у невољу? Зар није неправда гора када је
игнорисана, можда треба да пропатите да бисте је исправили? Ја сам мислио тако.
И даље мислим. Сваки прави Европљанин најчешће теже подноси бол других него свој
сопствени.
Данас, неки ће можда рећи да сам социјално
неприлагођен, али се не слажем са том идејом због тога што савршено добро знам
шта други осећају и како ће реаговати на оно што урадим или кажем, али… не марим
за то. Наношење емоцијалног или чак физичког бола другима није обавезно лоша
ствар и правда је увек важнија од ситних осећања појединаца. У ствари, наношење
бола другима је најчешће једина солуција, једини начин да их пробудите, да их
натерате да заузму став, да их натерате да раде што је исправно, или бар да их
натерате да размисле, бар на тренутак.
„Никад не говорим нешто да бих провоцирао, већ
провоцирам да бих нешто рекао.“
Невоље у које упадам док се борим за истину, за
правду и за будућност Европе су нешто што прихватам са добродошлицом; ово
је жртва коју радо правим. Уствари, ову жртву не могу да не направим,
због тога што сам Европљанин у уму, духу и телу, а бити Европпљаин значи бити
Праведан и Искрен – исто и Поносан. Воља за само-жртвовањем Европљана је заправо
егоистична, она му доноси Славу и Част и он то
зна, одржава је и има користи од овога на дуже стазе.
Витештво; европски (пагански) дух који је преживео
у хришћанским временима, не уз помоћ већ упркос
хришћанству:
Зла овог нашег света су само шанса за европског
човека да стекне Част, храбро се борећи против њих. Хајдемо то да радимо, сви ми
(легалним средствима, наравно). Онај који први падне је најсрећнији. Онај који
је највише омражен од стране наших непријатеља је најхрабрији. Онај о коме је
изречено највише лажи је најефикаснији и говори Истину без страха! Наши храбри и
часни преци су овде са нама, не само да нам помажу у борби већ се они лично боре
– зато што смо ми они! Част ће надвладати! Правда ће надвладати! Европа ће
надвладати! Слава Одину! За Славу и Част! Слава Сварогу!
Превео са енглеског Александар Маслар
Нема коментара:
Постави коментар