среда, 06. новембар 2013.

Госпа од Лавиринта

Госпа од Лавиринта

Варг Викернес
wpe7c33f35
Постоје различити лавиринти; у некима можете да се изгубите (енг. maze) док у другима пратите пут који води до центра (енг. labyrinth). Тројанска тврђава је лавиринт (labyrinth) који је познат широм Европе, али изван Скандинавије само се може наћи на декорацијама, подовима, зидовима и светим местима. У Скандинавији, Тројанска тврђава, је пут за поворке направљен од камења.
Камени лавиринти у Скандинавији (они који су у савршеном стању су реконструкције):  
800px-Nauvon_jatulintarha
284c8d9831e1ac59c0cb714468856d561af722c8a2432c13a001f909b97e6b71-large
2867
kopIMG_3998-600x399
photo_trojaborg
Неке од ових Тројанских тврђава датирају из бронзаног доба, али овакви лавиринти су се користили у Скандинавији до 18-тог века за тзв. “плесове госпи”. Госпа је смештена у лавиринт, у центар и младић треба да нађе пут до ње и истим путем је изведе. Па о чему се све ово заправо радило?
Камени лавиринти у Скандинавији (они који су у савршеном стању су реконструкције):  
2867_1
1762274728
gllab
img_big_27
У Rígsþuli сазнајемо да је Хеимдалр научио Јарлов род вештинама чаробњаштва и рата и веома ретко можемо да видимо – ако уопште и можемо – да се у скандинандинавској митологији, рат и раздор описују као нешто лоше, или бар искључиво лоше. Негативне прилике доносе шансу за добра и часна дела. Без рата не би било ратних хероја. Без патње не би било саможртвовања. Без борбе не би било начина да мушкарци искују права другарства. Само појединци, који су се супроставили непријатељу раме уз раме, могу стварно да верују један другоме.
У древној Скандинавији, на кукавичлук се није гледало само као на лошу ствар; то је био злочин и свако ко је био оптужен за кукавичлук је погубљиван! Ратнички идеал је био неопходно средство да се раздвоји добро од лошег, храбри од кукавица; у то време се неговало само оно што је добро, јако, храбро, мудро и херојско у човеку! Сами богови и богиње су били њихови идеали!
Презир према слаблостима не сме да буде помешан са злобом. Хтење да начините јаким оне које волите је најпаметније и најприродније хтење. Чињеница да излажете оне које волите тешкоћама, само доказује то да стварно разумете шта је најбоље за њих. Богови су наши идеали и знамо да не можемо да се надамо да ћемо постати један од њих ако бирамо најкраћи и најлакши пут у животу.
Дуг пут до центра Тројанске тврђаве је сам по себи награда, због тога што није само циљ сам по себи од велике вредности, већ и пут којим се стиже до циља. Најкраћи и најлакши пут је можда најбржи, али не и најбољи.
Тако да “плес госпи” може да буде симболичан чин уласка у загробну хумку, због повезивања за Хамингјом часног мртвог и учења од богиње гроба, али исто тако и приземна лекција у стрпљењу и истрајности, како најдужи и најтежи пут није само најбољи, већ и једини пут који води ка циљу. Изводећи овај плес поново и поново, сваке године, било је осигурано да ни један човек не заборави ову лекцију. За боље људе из давних времена, ово је била једна од најважнијих лекција у животу. И за нас би требала да буде.
Прилично инстиктивно, ја сам увек следио најдужи и најтежи пут у животу и иако ми је то изазвало много главобоља, то ме је и ојачало. Морам да признам да сам се понекад запитао зашто сам био очигледно “самодеструктиван”, зашто сам се уваљивао у толико невоља, али сваки пут када бих испливао из њих, осећао бих се много боље. Већина проблема са којим сам се суочавао, сам сам изазвао, сопственим избором да увек идем дужим и тежим путем, који је лако могао да буде избегнут, али да ли би у том случају нешто научио? Да ли бих се доказао? Да ли бих стекао поверење оних који су ме гледали како ово радим? Да ли бих постао мудрији? Мислим да не бих. Ако желите да досегнете врхунац, боље ходајте узбрдо. А ако стварно желите да постанете јаки, додајте и нешто камења на терет који носите. Слављено нека буде оно што вас чини јаким, мудрим и величанственим!
Једном сам напунио празан ранац камењем и попео се на 1.400 м високу планину (почео сам од 800 м, тако да је то било пењање од само 600 м). Било је то (на мапи) само 500 м пешачења, а задњих 100 м до врха вероватно нешто најнапорније што сам урадио у мом целом животу. До тог тренутка моје ноге су се чиниле као да су од чистог олова и морао сам да фокусирам своју енергију на прављеље сваког појединачног корака. Прешао сам границу исцрпљености и кретао се као у трансу, покушавајући да одржавам ритам како не бих стао. Али стигао сам до врха, додао своје камење на већ постојећу гомилу и отшетао назад доле… Могао дам да понесем само један камен, као што већина других ради, али нееее; ја сам морао да напуним цео ранац камењем, само из разлога да бих то учинио на најтежи могући начин. Шта сам добио из свега овога? Па добио сам самоспознају, поштовање мојих вршњака, добру анегдоту и пример када покушавам да објасним другима какав сам као особа – и зашто радим ствари које се понекад другима могу учинити чудним.
Живот је чудесан када је тежак а ви га савладате; када је суров а ви успете; када је застрашујући а ви истрајете; када је смртоносан а ви преживите; када је неправедан а ви ипак победите! И смрт је чудесна, када сте проживели свој живот ходајући узбрдо тим најдужим и најтежим путем, који води до центра каменог лавиринта – и оставили за собом друге који могу да буду поносни на вас! HailaR WôðanaR!
Hâvamâl stanza 76
Deyr fê
deyja frændr,
deyr sjâlfr it sama;
ek veit einn,
at aldregi deyr:
hveim er sêr gôðan getr.”
(„Говеда умиру,
браћа умиру,
исто тако и ти умиреш;
али знам једну ствар
која никад не умире:
стечена част.“)
Како да направите сопствну Тројанску тврђаву:
wp67f53e1f
Превео са енглеског Александар Маслар

Нема коментара:

Постави коментар