Јабуке Вечне Младости
Варг Викернес
Богиња Идун (Îðunn) и њена корпа са јабукама је загонетка коју су многи учењаци неуспешно покушали да реше. Њено име се најчешће преводи као “она која подмлађује” или “вечно млада”, међутим ово није прави превод њеног имена, већ интерпретација онога што ради. Њено нордијско име Îðunn, од прото-нордијског *Îþund, од прото-индо-европског *Eduno, што се преводи као “радан”, “марљив”, “онај који жели да ради”, а у другим деловима Европе је била позната као Просерпина (Рим), Епона (Галија), Кострома (Скитија) и Персепона (Грчка).
Идун и Браги, Nils Blommér:
Баш као што је и њен муж Балдур у Скандинавији познат и као Браги и она је познатија по имену Нана, које има значење скоро исто као Îðunn; нордијско Нана, од прото-нордијског *Nanþan, што се преводи као “ревносан”, “сналажљив” и “спреман на рад”.
Ако ово посматрате у светлу начина на који су биране Мајске краљице, почињете да схватате ко је она и зашто је опремљена јабукама вечне младости. Као што можемо да се сетимо, девојке су се квалификовале за улогу Мајске краљице, поред других ствари, према томе колико су вредне, вољне и спремне за рад итд.
Балдур (“лопта”) је познат и као Браги (“победник”, “најбољи”), због тога што је победник Мајског такмичења. Наравно, његова жена је Идун/Нана, највреднија од свих младих девојака, изабрана извлачењем или тиме што јој је Балдур дао јабуку. Као што знамо из мита о Парису, она је позната и као Фреја/Афродита, али немојте да допустите да вас ово збуни; то су само различита имена за исту богињу.
Сад, Идун није позната по томе што је добила јабуку, већ што их даје, свим другим божанствима, то је оно што их чини вечно младима. После тога што је добила јабуку, или била изабрана извлачењем, она – дивна млада Мајска краљица, утеловљење младалачког здравља и лепоте природе – добија задатак да сваке године именује нове богове и богиње, када год би бог или богиња престали да буду довољно млади, здрави и лепи да би то били. Богови су били стварни људи, који су бирани да би постали ово или оно божанство. Та улога им је додељивана од стране Мајске краљице, која им је давала јабуку и именовала их “богом” или “богињом”. На овај начин, њене јабуке могу да одржавају божанства вечно младима! Божанства која више нису млада, здрава и лепа, поново постају обични људи, а они који су били обични људи добијају јабуку од Мајске краљице, Идун и постају божанства.
У сваком друштву, сваком племену, постојао је само један Один, један Тор итд. и била је, наравно, велика част постати божанство. И сваки венчани мушкарац и жена су постајали Фреир и Фреја. Свештеник и свештеница венчавали су чланове њихове “заједнице” у свете бракове и тиме су супружници потпадали под заштиту ових божанстава. Сваке године су одржавали такмичења између себе, да би одредили ко би од њих био најбољи да постане бог или богиња. Победник би добијао јабуку од Идун. Такмичење је фаворизовало здравље, младост и лепоту, тако да они који их нису поседовали нису ни могли да постану божанства, или нису могли да наставе да буду божанства. Божанства су била заувек млада, лепа и здрава. Она су увек била само најбољи у друштву или племену.
Полу-божанства, хероји и хероине описани у грчкој митологији, били су мушкарци или жене већ венчани за божанство (тако да су били полу-божанства), али су морали да прођу кроз ригорозне тестове да би им било дозвољено да и сами постану једно (тј. да преузму улогу божанства од друге особе).
Мајски краљ је био стварни краљ племена, Мајска краљица стварна краљица и они су првобитно представљали све богове и богиње. Краљ је био Бог Неба, краљица Богиња Земље. Временом, ово се променило и различита лица једног Бога Неба и Једне Богиње Земље су индивидуално представљана. Моћни Бог Неба, нордијски Tyr, од млађег прото-нордијског *TîwaR, од старијег прото-нордијског *Tîwaz, од прото-индо-европског *Diwos, познатији као старо-латински Divus и латински Deus. Или санскритски Dêva, велшки Duw, галски «Велики отац», скитски Род/Див, литвански Diêvas, грчки Зевс/Уран итд. Из овога можемо да закључимо, да је у једном тренутку у Скандинавији Тир био Краљ богова, али је у викиншко доба био “замењен” са Одином. Није стварно замењен; само је у тим мучним временима, његов “одински” део, постао најважнији у друштву.
Нека европска племена су делила моћи Тира на многе, друга само на неколико различитих богова. Исто важи и за Богињу Земље; нордијска Jörð, прото-нордијска Erþo, грчка Demetera/Hera/Kybele, скитијска Матушка/Весна, западно-европска Danu-Ana/”Дама”, римска Јунона итд. Приликом каснијих сусрета различитих европских племена, често се дешавало да се иста божанства, само под различитим именом, додају у племенски пантеон. Тако се дешавало да су, на пример, племена од једном имала две Богиње Месеца. У другим случајевима се дешавало да је божанство нестало из пантеона. Ипак, ништа од овога није важно; сва божанства су само различита лица истог концепта позитивне духовне силе нашег универзума, која је и мужевна и женствена. Различита лица ове силе се налазе у Сунцу и Месецу, звездама и сазвежђима, у рефлексији светлости од планета, као и свему осталом у нашем свету.
У теби.
Менада, John Reinhard Weguelin:
Превео са енглеског Александар Маслар
